Елите, лепотице, тајландски бокс (2)

Црвени командант

(Сингапур, улица Орчард, април 2010)

Улазим у ирски бар на западном делу улице Орчард, близу хотела Орчард парејд, у „елитном” делу Сингапура. Бар је полупразан. Неколико лепотица из југоисточне Азије смеши ми се и упитно ме одмерава, питајући се да ли сам потенцијална муштерија. Седам у углу бара и игноришем их. Наручујем пиће.

Њихова пажња попушта када схвате да сам једна од муштерија које су заинтересоване углавном за алкохол.

Њихов професионалан наступ потпуно нестаје, а лица постају опуштенија, срећнија и лепша. Пажња се усредсређује на екран телевизора и два мушкарца која се туку у рингу и ударају један другог ногама и рукама. Лепотице су Тајланђанке. Требало је да знам. Спорт на ТВ се зове муаитаи, у свету познат и под именом тајландски бокс и спада у ред најзанимљивијих борилачких спортова. Најзанимљивији је између осталог, и због чињенице да су поред ручних и ножних удараца дозвољени и ударци коленом и лактом. Муаитаи је веома занимљива борилачка вештина. У борилачким спортовима количина занимљивости је сразмерна броју начина на који једно људско биће другом може чинити бол.

Муаитаи је национални спорт Тајланда, због чега сам и схватио да су лепотице из те земље. Не зна се тачна година настанка тог спорта, али се претпоставља да је разбијањем Шаолин манастира у Кини и бекством калуђера овај спорт донет на подручје тадашњег Сијама, данашњег Тајланда.

Ајд да се вратимо назад на лепотице.

Муаитаи борилачка вештина веома популарна на Тајланду (Илустрација Пиксабеј)

Контраст између суровог спорта и њихових лепих лица и грациозних тела подсети ме на „број 11” и Ђолета, с почетка ове приче.

После више година проведених у САД, Ђоле се вратио у Тајланд. Ради за једну америчку технолошку компанију чија је главна канцеларија за азијско тржиште у Бангкоку.

Вадим мобилни из џепа и зовем. Хтео сам да му кажем за Љаксеа и шта се догодило у Будви, али разговор оде на другу страну…

– Где си мајсторе, како је?

– Океј, преживљава се – одговара Ђоле.

– Пичиш голф – питам ја.

– Ма јок. Понестаје ми партнера. Том ради због ових демонстрација, а црвеног је пуко снајпер док је давао интервју „Њујорк тајмсу”. Он голф више неће играти.

„Црвени” је у ствари био бивши тајландски генерал Кхатија Савасдипол, такође познат и као „Црвени командант”, који је помагао такозване Црвене мајице (присталице прогнаног премијера Шинаватре). Ројалисти су сматрали црвеног команданта за велику опасност. Он је био човек који је познавао војску изунтра и сада је био један од ретких припадника „елите” које је подржавао пролетаријат. То се није могло опростити.

Једном елита увек елита.

Експлозија

(Пхукет, плажа Патонг, 12. август 2016)

Дошао сам поново на плажу Патонг на тајландском острву Пхукет да се видим са Ђолетом који долази из Бангкока и Љаксеом који се налази на службеном путу. Једва чекам да их видим и да се присетимо наших авантура из Бангкока с краја осамдесетих и почетком деведесетих.

Последњи пут сам био на овој плажи пре неколико месеци у марту и сетим се разговора са једним професором из Бангкока који је за своје социолошко истраживање интервјуисао разне демонстранте из локалних села Урак Лавој и Мокен. Они су тад протестовали против локалног магната и његових покушаја да им узме њихову земљу.

Професор, роајлиста по уверењу, и у нашем разговору је цитирао Аристотела, који је казао да је, уопште узевши, „демократија инфериорнија него ли аристократија, јер се демократија заснива на лажној претпоставци једнакости”.

Шта је у ствари осећање једнакости? Једнак пред законом, једнак пред здравством, једнак у школи. Резултат је да се обдареност, а некад и доброта, жртвује броју гласова, а бројем гласова често управљају „дебели директори”.

Тајландске плаже створене за уживање  (Илустрација Пиксабеј)

Како се народ лако може завести и како је он у својим схватањима несталан, то би требало да се право гласања ограничи на интелигенцију. Прави пут за њега је комбинација аристократије и демократије.

Изнервирао ме је тада и професор, а и Аристотел.

Мисли ми одлуташе ка земљи моје кћерке, Америци, где многи људи ових дана бирају између „елите”, илити аристократије која је одговорна за убиство Милице Ракић на ноши давне 1999. године, и „елите” која ће поново увести фашизам, расизам и озваничити мржњу и страх као нову идеологију.

У том тренутку мисли ми прекиде снажна експлозија. Дим, вриска и плач. Добијам текст од Ђолета и Љаксеа да су они у реду, избегли су експлозију и видеће ме у хотелу.

Да ли да кренем према диму, да видим шта се догађа или да одем до хотела.

Идем до хотела. Знам шта је изазвало дим.

Консензус елита која друге не пита.

А. Б., Сингапур