Голгетер са џаком на леђима

Не вреди више чекати. Пљунуо сам у шаке и ухватио први џак са цементом. Најбоље је да почнем са ношењем на пети спрат док сам још у форми. На приземље ћу лакше, макар и четвороношке кад нестане снаге и кад пред очима буду почеле да се врте црне тачкице од умора и изнемоглости.

За леђа се не плашим, али да ли ће моје колено издржати да узнесе цео камион цемента ?

Бар два пута месечно Едо Босанац ми нађе мало посла, оног што његови радници не воле да раде.

Некад очистим цело градилиште, изнесем и бацим у контејнер картонске кутије где су биле плочице, или празне папирне џакове из којих је потрошен лепак баш за те подне или зидне плочице.

Ево вечерас, кад никога нема на градилишту, као и последње суботе, припремам им материјал за понедељак. Едо више воли да мени да неку кинту него да се они муче са тим, да се замарају, па да посао трпи целог дана.

Овако ја се помучим за њих, а њима остаје само да раде мајсторски посао.

Да ли је што смо земљаци, или су му Французи причали о мени, или једноставно што је добар човек, никад ме не заборави кад има нешто да се одради на „црно”.

Већ после десетак пењања уз степенице под теретом и са исто толико силажења у „празном” ходу прве капљице зноја избијају по челу а низ леђа креће поточић што кваси кошуљу, па и панталоне.

Моја људска машина почиње да шкрипи, стење, буде се неки делови мога тела са старим, дечачким убојима, у младости безазленим, данас све болнијим, опипљивијим. Почињу да полако коче моју продуктивност.

Да је бар само то па би се некако и борио, али све више ми и морал подривају. Још кад се из пробијеног џака проспе и залепи цемент за мокра леђа да вам ништа не причам. Дође ми да све оставим. Станем, размислим. Мало ми се снага поврати. Како Ноле издржи кад понекад све крене низбрдо, што ја да одустанем? Нећу ни ја да будем слабић. Настављам.

Још су ми остала три спрата.

Са четвртог спрата видим да су упалили рефлекторе на градском стадиону. Не сећам се против кога играју вечерас. Ове седмице нисам ни свраћао у навијачки кафић. Једина веза са клубом и јесте баш тај кафић. Не идем на утакмице. Чак и не познајем младе играче који сад играју. Ови матори, из моје генерације су данас у управи клуба, са опуштеним стомацима, али са завезаним краватама и новим моделима лимузина.

Са балкона се види скоро цео терен. Шта сам се голова надавао на овом стадиону. Ипак сам више волео на онај гол до парка. Више ми је лежао. Имао сам добре оријентире са она два велика бора иза гола.

Чак је Л’Екип писао о „југословенском тобџији” кад смо избацили Сошо из Купа Француске, а ја дао оба гола.

И тако, жарио сам и палио док ми онај лудак што и не зна да игра лопте не сломи ногу на пријатељској утакмици, на оном терену што и не личи на фудбалски.

Од тада је све кренуло наопачке. Није то било оно старо кад сам се поново вратио на терен. Одсвирао сам и крај моје каријере кад сам опсовао и гурнуо судију што није видео очигледни пенал над мном.

Још су ме навијачи жалили, поздрављали неко време, а касније су и они нашли нове идоле.

Сад ми је једини пријатељ Едо Босанац. Можда и он само док могу да радим оно што његови радници неће.

Урнебес на стадиону. Неко даде гол.

Немам више снаге да се попнем на четврти спрат да видим резултат.

Остало ми је још 50 џакова, срећом за приземље.