Испијање вотке у Медисону

Можда ја само никада нисам желео да се уозбиљим, одрастем. Можда сам се плашио те дипломе и свега онога што после ње следи. Можда су ми зато кроз живот узори били дангубе, вечити апсолвенти, уметници у покушају, емигранти. И можда сам баш зато ја данас шанкер, вечити апсолвент права, продавац половних књига, емигрант.

По ситницама препознате људе. По ходу, говору, по начину на који наручују пиће. По томе шта наруче и како испијају зна се да ли је неко Американац, да ли је дошао скоро или је накупио деценије стажа у емиграцији. Да ли наручују пиће са ледом или без леда, да ли кажу „молим вас” или „дај ми”, колику напојницу остављају и како је остављају, све то говори много о људима.

У Медисону, граду који сам са годинама заволео и који ми је постао дом, познајем леп број конобара, шанкера и бар менаџера. Са некима од њих сам радио, а некима сам стални гост.

Те вечери кафана је била скоро празна, тек ја и неколико Американаца, свако задубљен у своје мисли или загледан у ТВ екране.

– Вотку молим. Најјефтинију. Без леда.

Мој омиљени шанкер и пријатељ Енди (ако пријатеља уопште имамо на овом варљивом свету) погледао ме је са чуђењем.

– Само ти сипај. Ван Америке ионако сва пића пијемо углавном без леда. А то што је ова вотка јефтина и има ужасан укус не мари. Слична је онима које сам у студентским данима пио код куће. Те су вотке коштале око два долара литар.

Седео сам сам за шанком. На ушима слушалице, а из телефона се зачуо Дарко Рундек и песма „За шаку рубаља”.

Вотка је клизнула низ грло, а у мислима су се појавиле слике. Сећања на дане када се у студентском у Нишу испијале вотке „балтик” и „атлантик”, уколико ситуација није била крајње критична да се морало бити задовољан и флашом „паникопа”.

Нису били битни ни повод ни квалитет алкохола. Било је битно да су пријатељи ту одмах у суседној соби да се пије, пева, наздравља и дочекује јутро. Да се у пијаним разговорима братими, помињу несретне љубави, да се песнице раскрваве о зид.

Свака нас младост изда...

Далеко сам. Пријатељи су се скрасили, смирили, удомили, заборавили. Љубави се поудавале.

Пријатељи опстају обрнуто сразмерно годинама. Године у емиграцији се нижу, а број пријатеља опада. Никада нисам успео да установим ту тачну границу, линију, тренутак, разлог зашто је баш тај разговор, баш та порука била последња. Не знам, увек ми се чинило да је све у реду. За неки дан, мислим, чујемо се опет, а њих одједном нема.

На крају преостану један или двојица. Ваљда они са којима си највише вотке попио у животу.

Кажу ми да је то живот, да тако мора. Озбиљност. Бракови. Послови. Ма добро, нек су живи и здрави сви ти људи. Ево, испићу ја још једну за њихово здравље и срећу, за нашу заједничку младост.

Свака нас младост изда...

Енди ме је погледао, а ја му очима дао знак да наспе још једну. Вотка, пиће сиромашних људи, лек за просту словенску душу. Никад скупа, никад квалитетна. Вотка мора да пече, да сагори, да подсети на живот. Наискап! За „Салун” и „Дивин” у Нишу, за „Клуб” и „Бумбар” у Зајечару, за све остале кафане и пријатеље у њима.

Далеко сам... и сам сам. Предалеко. Проклето сам! Сам себи најдаљи. Дванаест сам година далеко од себе каквог сам другима оставио да ме памте. Четрнаест година далеко од ноћи када сам мртав пијан ходао по клизавој огради кеја на Нишави и тетурајући се по клизавој ивици кидао живце једној нишкој лепотици. Шеснаест сам година далеко од ноћи у којој сам веровао да протестима и бутном могу да мењам свет. Те петооктобарске ноћи ја и мој најбољи пријатељ попили смо пиво да прославимо победу за коју смо веровали да је наша и мислили да ствари могу да крену набоље од сутра. Двадесет две године сам далеко од ноћи у којој сам испред зајечарске продавнице „Тупижница” испио прву флашу пива.

Можда ја само нисам желео да се уозбиљим, да признам да ће младост проћи. Можда једноставно нисам знао оно што сада знам. А можда сам ипак само следио свој пут, један и једини пут који су небеса само мени наменила.

Свака нас младост изда...

Било је већ касно, фајронт, последњи гости напуштали су кафану. И док сам испијао задњу кап и спремао се да кренем, кроз слушалице ајфона опет се зачуо Рундек.

„Не окрећи се...”