среда, 08.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:16

Едгар Дега је „рођен” у опери

Мој језик нагриза дубље него моји раствори с киселином, рођен сам без талента да се извињавам, говорио је француски сликар чија дела су изложена у музеју „Орсеј” поводом 350 година париске опере
Аутор: Гордана Поповићпетак, 03.01.2020. у 22:00
Балерине, уље на платну, 1884–1885., Балет (или Звезда), 1876–1877.(Фотографије Г. Поповић)

Ноге Дегаове балерине су пахуљасте као и њена танана сукња, написао је давне 1874. године један оштри критичар после прве изложбе импресиониста која је изазвала велики подсмех, ражалостивши младе сликаре окупљене око новог правца и одлучне да докажу да раде праву ствар. Управо Едгар Дега је био један од њих који се, како сведоче биографи, тада пожалио: „И прогласили су нас импресионистима, то је увредљиво и понижавајуће. Мржња не бира средства”.

Импресионисти су одавно признати као мајстори сликарства, а управо је Едгару Дегау припала част да се ове сезоне у Музеју „Орсеј” у Паризу кроз његова дела, и то она са балеринама „пахуљастих ногу и сукања” слави 350 година париске опере. Изложба „Дега у Опери” која је отворена у септембру и која ће трајати до 19. јануара (осим што је био затворен на дан генералног штрајка петог децембра, „Орсеј” је отворен за посетиоце током ових протеста, мада понекад са измењеним ритмом рада) била је кустосима најлогичније решење за обележавање значајне годишњице париске опере. Разлог је познат свим љубитељима његовог сликарства будући да је овај уметник био велики љубитељ сцене, а поготово живота иза сцене, где је проналазио највећу инспирацију сликајући балерине, музичаре, посетиоце... Од 1860. па све до његових касних радова 1900, опера је била предмет његовог уметничког истраживања.

Балерине на сцени, на паузи, часови плеса, иза кулиса, завеса, балетски костими... мотиви су од којих је Дега креирао свет пун лепоте, створивши своју оперу. Није волео да ради пејзаже. Одбацивао је сликање на отвореном што је било карактеристично за импресионисте и радио је у атељеу, креирајући своју оперу у студију, филтрирану његовом меморијом и обогаћену његовом маштом. Његов оркестар, поглед на аудиторијум, позорница и живот иза сцене, часови плеса и испити су фантазмагорични. „Неко види само оно што жели да види и то је лажно, али та лажност представља уметност”, сурово је приметио.

Дивна платна испред којих застајемо у одајама Музеја „Орсеј” и у којима уживамо, од којих су многа његова најамбициознија дела с темом опере, враћају нас у другу половину 19. века. Као да видимо уметника који је иначе био прави аристократа, тврдокорни потомак банкарске породице, често заједљив и духовит, отмен и елегантан, никад не допустивши да му мрвице падну на одело. У књизи „Дубина славе” Ирвинг Стоун пише да је Дега шетао париским булеварима и разметао се „у свом свиленом шеширу, светлим уским панталонама, са оковратником од седам центиметара, налик на слепог миша, и свечаном краватом”. Додаје да је носио плаве наочаре и кишобран по сваком времену.

Међу делима на овој изложби, налази се и „Мала четрнаестогодишња балерина”, једина скулптура коју је Дега икада изложио. Дело настало 1878. године остаје упечатљив пример хиперреализма. Са правом косом, трикоом од тканине, балетском сукњицом од газе и балетанкама, а највише од свега са воштаним епидермом попут текстуре коже, оригинална скулптура била је превише узнемирујућа, па је својевремено изазвала снажне реакције, као уосталом и слика „Млади Спартанци вежбају”. У помало грубом лицу мале балерине, необичним обрвама и целој појави, критичари су видели неморал света опере који је ове младе особе могао одвести у проституцију.

Плесна група, 1874., Мала четрнаестогодишња балерина, 1878.

Дега је био везан за две оперске куће у Паризу: ону у улици Пелетије, у којој је опера била смештена од 1821. године, уништену у пожару 1873. и затим, од 1875, за палату Гарније, која се градила од 1861. до 1875, чије велике макете су такође део ове поставке. Када је прва изгорела, Дега је као уметник који је ту направио своје прве „балетске сцене” и „часове плеса”, доживео то као да и његов мотив нестаје у пламену. Можда из носталгије за позориштем својих почетака и његовим чудним шармом, није му се свидела нова опера са својим богатством украсног рада, раскошним фоајеима и функционалном „бекстејџ” зоном. А можда и зато што је њена градња почела за време Другог царства, режима који он није прихватао, а уметницима који су му служили се супротстављао или их презирао.

Није волео себе никада да назива импресионистом, већ реалистом, али наравно припадао је групи Горбоа, како су их звали по кафићу у коме су се окупљали или Батињол, по крају где су живели, и сврстан је у овај правац. Тек у каснијој фази стваралаштва и сам је почео да ради пејзаже на отвореном и освојио критичаре чак и оне који нису били наклоњени другим импресионистима. А за своје сурове изјаве у почетку, попут оне да би жандарима наредио да стрељају сликаре који сликају пејзаже у природи, имао је и објашњење: „Мој језик нагриза дубље него моји раствори с киселином.” Рођен је „без талента да се извињава”, признао је. Нема сумње, међутим, да је његов велики таленат рођен у опери, што потврђује и ова изложба.


Коментари1
89e78
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miki Andrejevic
"Мала четрнаестогодишња балерина” i njen zivot su slikovito opisani u knjizi francuske spisateljice Camille Laurens "Little Dancer Aged Fourteen" - Istininta prica" izdatoj 2017 na francuskom jeziku pod naslovom "Le petit danseuse de quatorze ans". Konacno je svet saznao njeno ime Marie van Goethem, njeno tesko detinjstvo i teske dane provedene u operi koje je Dega tako maestralno "ocrtao".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља