Филмски град на четири точка

Техеран – У Техерану, претпостављам и у целом Ирану, појам времена је веома растегљив. То да ће вам се неко придружити у четири сата, најчешће значи да ћете га видети тек око седам и то ако баш имате среће.

После три дана боравка на 33. Фађр Међународном филмском фестивалу- Техеран и на то сам се навикла. Престала сам да се нервирам што ми дани углавном пролазе у дугим чекањима. На неког или на нешто. И у дугим вожњама од једне до друге тачке града, због чега сада још боље разумем сцене из Киаростамијевих филмова у којима се живот догађа испред ветробранских стакала.

Ипак, праг разумевања за околности у којима сам се нашла, знатно ми се повећао навише. Навикавам се на свој вишедневни живот у модерном Мегаполису, какав је Техеран са својих 14 милиона становника (са предграђима) и са још пет свакодневно придодатих милиона оних који  из околних градова раном зором пристижу на своја радна места у главном граду Ирана. Аутомобила је, чини се, колико и становника и зато овај град има неки свој посебан, двадесет и четири сата истоветни звук (брум саобраћајне буке), и зато је стално у некој чудесној измаглици (издувни гасови, прашина и песак), иако је окружен планинским венцима са још увек снежним врховима (а у граду и до 29 степени)...

У Техерану све предрасуде, које су долетеле са вама, са лакоћом падају у воду. Овај модеран град (са богатим северним и сиромашним јужним делом), центар је културе и уметности. Овде је дом фасцинантног Музеја филма, Кинотеке, концертних дворана, фестивалских палата, Националног музеја и Музеја савремене уметности са једном од најбогатијих колекција савремених сликара на свету... Овде је дом и највећег иранског филмског фестивала (основан после Револуције, 1982), са својом богатом и снажном међународном филмском селекцијом и филмским маркетом на којем се свих ових дана купују и продају филмови из 50 земаља света.

Оно што је мала сметња, у иначе сасвим солидном фестивалском функционисању,  јесте несавладивост хијерархијско-бирократизованог (великог) организационог тима фестивала. Одговор на сасвим једноставна питања нећете добити директно од свог љубазног и насмејаног иранског саговорника са организаторским беџом. Он ће прво питати свог надређеног, а тај онда свог надређеног, па онда оног још надређенијег... И тако све до самог врха и уз много спорости. Зато многе одговоре још увек нисам добила. Примера ради, ни одговор на питање – када ћете ми омогућити да видим Музеј савремене уметности? Јер, шта да кажем др Махмуду Шалуи бившем музејском директору,  а садашњем директору Културног центра Амбасаде ИР Ирана у Београду? Да у његову бившу кућу нисам отишла, јер сам се „изгубила у преводу”?

Срећом, те смо се нас четири жене (грчка филмска бајерка, немачка дистрибутерка и киргистанска директорка тв-фестивала), у једној краткој паузи између филмова који се од јутра до мрака непрестано смењују у четири велике дворане Палате Мелат, самоорганизовале и отишле у незаборавну посету фасцинантном Музеју филма. У њему нема чега нема из богате историје покретних слика Ирана, која је започела свега пет година после првог филма браће Лимијер. Старе камере и техничка помагала, старе биоскопске улазнице и седишта, чак и кутија са семенкама, леблебијама и цигаретама које су некада нуђене гледаоцима у иранским биоскопима. Ту су портрети свих пионира иранског филма. Ту је и велелепни плакарски зид са свим наградама које су освајали ирански филмови, укључујући и „Златне палме”, „Златне лавове”, „Златне медведе” и Оскара!

И ту у Музеју филма, у малом али веома јасно, виде се све контроверзе ове земље. Међу музејским експонатима су и ама баш сви постери филмова тренутно забрањених иранских филмских аутора, попут Џафара Панахија (у кућном притвору) и петочлане редитељске породице Мохсена Макхмалбафа (у егзилу у Лондону), а на полицама и све њихове награде! И не само то, ту су и њихови фотографски портрети. Иранске власти те могу, дакле, затворити, „забранити”, али твоје постојање и твоје доприносе земљи неће избрисати. Веома занимљиво. Баш као што је било занимљиво видети и сасвим другачију реалност од оне некадашње, у готово празном а велелепном Маузолеју ајатолаха Хомеинија. Но, то нека остане за неку следећу причу.

У овој је важно рећи да целокупан филмски програм 33. Фађр ИФФ –Техеран, због квалитета заслужује оцену одличан. Избор филмова је за сваку похвалу. И не бих рекла да је овде радила чврста цензорска рука. Велики је број филмова са веома снажним социјалним, па и политичким ангажманом и међу филмовима из програма Панорама иранског филма. Такав је, рецимо, и дебитантски филм Вахида Џалилванда „Среда, 9. мај”, са изврсном Ники Карими у једној од главних улога, иза којег као продуцент стоји кућа „Нури пикчерс“ чија је генерална директорка Катајун Шахaби.

Катајун је стара знаница, са Канског, Берлинског, Венецијанског фестивала. Крајем деведесетих, заједно са иранским редитељем Маџидом Маџидијем чије је филмове продуцирала, путовале смо у Индију на филмски фестивал у Њу Делхију. Катајун Шахaби је пре неку годину и сама била ухапшена у групи филмских аутора у којој је био и Џафар Панахи. Сећам се тога врло добро, била сам једна од потписница петиције за њено пуштање.

Сада госпођа Шахaби и даље вредно ради. На њеном штанду на 18. Иранском филмском маркету, међу делима из њене најновије продукције, могу се видети инсерти и из филма „Нахид” младе редитељке Иде Панаханден, који је ушао у такмичарску селекцију програма „Известан поглед” на предстојећем 68. Канском фестивалу. Реч је о филмској причи о проблемима кроз које пролази млада распуштеница у покушајима да се поново уда и то за човека којег веома воли. И овде је реч о визуелно-поетском, а веома модерно режираном филму снажног друштвеног ангажмана. И „Среда, 9. мај“ и „Нахид” завређују да буду приказани на београдском Фесту или на „Слободној зони”...

О другим занимљивим филмовима са техеранског фестивала, међу којима је и „ Вавилонски песак“, најновији филм Мохамада Ал Дарађија, редитеља из суседног Ирака (упознала га је лично и публика у Србији), у следећој фестивалској причи. Ви ћете моћи да је прочитате, али ја одавде нећу моћи да проверим има ли какве случајно заостале словне грешке.

-----------------------------------------

„Политика” у Техерану

У Техерану је немогуће изаћи на вебстајт „Политике”. Уместо нустранице нашег листа излази ознака М1–4 (неки од степена цензуре, што нико није желео да ми објасни), одмах затим текст на фарсију, а после 30 секунди следи и слајд-шоу прелепих иранских пејзажа. Па, ко овде хоће „Политику”, нека изволи!