Аутор: Невен Цветићанин

Политички појмови имају своју историју и своје конкретно значење и не можемо се њима служити, као што се служимо псовкама, желећи да додамо жестоке зачине у суштински јалове приче. Једноставно говорећи, не можемо се гађати политичким појмовима попут „демократије“, „диктатуре“ или „тоталитаризма“, како се коме прохте и тако уносити забуну у друштвени живот,...

Пашић је једаред рекао да су Срби мали народ, али да већег нема од Беча до Ђевђелије, и тако поставио стратегију српске политике за много лета. Када се његов исказ преведе у конкретне политичке кораке то значи да нисмо, наравно, способни да водимо светску политику, али да треба да тежимо томе да будемо респектабилан регионални фактор, који ће, бринући о сопственим интересима, без комплекса...

Спољна политика Србије се, последњих година, одвија између Сциле и Харибде, или што би рекао народ – између чекића и наковња. На једној страни је потреба одбране легитимних националних интереса, као што је очување сопствених граница и државног интегритета, док је на другој страни насушна потреба да, правећи компромисе у државној политици не отерамо потпуно од себе оне међународне факторе...

Демократија полако постаје омиљена игра у Срба. Ево, наиме, већ трећу владу мењамо изборима, док смо у прошлости веома често били склони да разноразне власти терамо моткама, ако нам се није свиђало куда нас то воде наши главари. Но, Србија се одавно уморила од разноразних револуција и преврата, па је коначно схватила да ће до најбољег решења доћи тако што ће власт бирати оловкама и листићима,...