ХАЈДУЧКИ И КАУБОЈСКИ

О томе да су Срби хајдучки народ не говори само наша блиска и нешто даља прошлост, већ и савремени тренутак, где су још увек актуелне приче о хајдуцима и јатацима. То је најбоље видљиво из најновијих збивања с Хашким трибуналом. Зли језици ће рећи да нам управо наш "хајдучки" менталитет смета да изградимо стабилну, конституционалну демократију, и неће бити далеко од истине. Но, такве констатације само иду наруку малодушности и тезама да демократија Србима није у крви, да су "склони" ругању институцијама.

Ипак, остаје дилема да ли у последњим "хашким" збивањима треба видети само порођајне муке демократије, које нису карактеристичне само за Србе, већ и за било који други народ. Најбољи пример за то је развој демократије у тренутно најутицајнијој "демократској" глобалној сили – Сједињеним Државама.

Још у прошломе веку велики француски социолог и политичар Алексис де Токвил, на својим пропутовањима кроз Америку, устврдио је да тамо, руку подруку, ступају два духа – "дух демократије" и "дух пустоловства". Описујући америчке пионире који су освајали непознате прерије, Токвил је констатовао да су они дивљи и сирови, али да управо та њихова "сировост" погодује развијању демократског духа. Његова основна теза је била да је демократски дух лакше развити у "сировим" срединама, него у стерилним друштвима са изграђеном аристократијом. Америка ће се од његовог времена много променити, стабилизујући своју демократију, сузбијајући "дух пустоловства", али ће до данашњих дана задржати две своје битне константе – антиаристократско усмерење и извесну "сировост" менталитета. Тиме је она сасвим далеко у односу на оно што се назива "старом Европом", која се још увек сећа свог аристократског наслеђа. По томе је Америци, парадоксално, блиска и "хајдучка" Србија, у којој ће такође бити приметан један вид контракултурног отпора усиљеној европеизацији и ригидном "култивисању".

Наиме, иако се у низу површних интерпретација Америка и Србија обично сматрају за потпуно различите менталитете и за политичке антиподе, морамо констатовати да ствари не стоје баш тако једноставно. Не пренебрегавајући чињеницу да су амерички и српски интереси у последње време често били супротстављени, сматрамо да су сви сукоби, као и сва савезништва између Америке и Србије, управо били понукани сличностима менталитетског склопа. Метафорично говорећи, реч је о "блиским сусретима" између каубоја са Запада и каубоја са Истока, који ће, додуше, бити у неким стварима различити, али којима је заједничка управо "каубојштина". У чему се она огледа и код једних и код других?

Кренимо редом. Историју и једних и других ће, као код мало које нације, обележити низ бунтовника, или "хајдука", како би рекли Срби, и "каубоја", како би рекли Американци. Док су европске "класичне" нације свој културни образац формирале уз помоћ филозофа, уметника, просвећених државника или културне елите уопште, код Американаца и Срба су на национални фолклор несумњиво утицали бунтовници чији ће лик и дело постати симбол националног идентитета. У Америци ће за националне хероје бити проглашен низ пионира који су кротили непозната пространства – од Џеремаје Џонса, преко Џесија Џемса и Вајата Ерпа, све до Билија Кида, Буч Касидија или "дивљег" Била Хикока. Њима ће америчка култура посветити много више књига и филмова него својој "државотворној" елити на челу са Џеферсоном, Хамилтоном, Вашингтоном или Линколном. На другој страни, и код Срба ће за националне хероје бити проглашавани хајдуци, попут харамбаше Стојана Јанковића, хајдук-Вељка, хајдук-Станка, харамбаше Станоја Главаша, све до Чаруге, Аркана или ових најновијих "хашких хероја". То ће, такође, нешто говорити о устројству српске културе, која ће бити једнако "каубојска" попут америчке. Гледајући секвенце једног од филмова Мајкла Мура, где он саркастично приказује "култ оружја" који негују Американци, не можемо да не подвучемо аналогију с нашим менталитетом и чињеницом да сваки други домаћин нпр. у Шумадији има карабин којим се својски поноси и који, на срећу, користи само да би устрелио покојег убогог зеца или фазана. Стога није чудно то што ће ове две, "карабинске нације", за своје "хероје дана", који можда најбоље проговарају у филмској уметности, изабрати Џона Вејна, односно Велимира Бату Живојиновића (у новије време, рецимо, Бруса Вилиса и Драгана Бјелогрлића). Или што су те две, карабинске нације, чак и заратиле, иако је једна много мања и слабија од друге. Али када се "хајдуци" сусретну с "каубојима", тешко је водити рационалан дијалог. Уопште, Милошевић се сукобио с Америком јер је био нека врста политичког каубоја, исто као и амерички лидери, само што није долазио са "дивљег Запада", већ са "дивљег Истока". Стога су Американци "револверашу" Милошевићу слали људе попут Холбрука, којем је додељена улога "шерифа" за несташне Србе. Све то би се могло посматрати као весели историјски каубојац, само да последице судара два "карабинска менталитета" за нашу земљу нису биле тако трагичне.

На крају вреди поставити питање, које је поставио још Слободан Јовановић: како се нашем "хајдучком" (динарском) менталитету може дати демократска форма. У том контексту може нам бити занимљив управо развој демократије у Америци о којем је писао Токвил, а који је показао да се једна сирова "карабинска нација" може ухватити у демократске и либерално-конституционалне оквире. Можда је дошло време да хајдуци са Истока нешто науче од каубоја са Запада. Наравно, идући и сопственим путем, јер је свака аналогија, па и ова овде изнесена, само условно применљива.

Истраживач-сарадник у Институту друштвених наука