Зашто Дубаи још увек нема хотел на дну мора

Ако вас није погледала срећа, да вас пре неку годину Привредна Комора Србије (ПКС) изорганизује и предводи да промовишете (наравно) привредну сарадњу између, сада већ нагађате, Србије и Дубаија, можда вам се доњи редови учине и интересантним. Да кажем да се наши времешни момци и (руку на срце) девојке које им бејаху сушта супротност, нису много замлаћивали на својим штандовима по полупразном изложбеном простору братске им Привредне Коморе Дубаија, већ су детаљно и стратешки истраживали град домаћин, по дужини и ширини. У заиста ретким тренутцима одмора, многи су се и бућнули у море да испитају и ту трећу димензију. Неко је наше екперте (све је у кадровима!) у то доба упутио на пројекат хотела који се требао градити на дну мора и делегати су са правом и са пуним плућима ронили да виде локацију, али ништа интересантно нису нити снимили нити изронили у то доба.

Ових зимских дана, у недостатку наших привредних делегација, Дубаи се пуни неким другим бизнисменима, туристима али и осталим намерницима жељним да их Божић и Нова година затекну баш у овом граду. Летови са главних Европских аеродрома углавном дотичу писту у касним вечерњим сатима и поглед из ваздуха показује живост велеграда. Аеродром је практично у центру града и слетна путања обично омогућава странцу да се кроз прозор авиона лако упозна са обрисима Дубаија.

Саобраћај на околним градским аутопутевима је жив до далеко у ноћ а све саобраћајнице и блокови зграда изузетно уређени и осветљени.. Први утисак из даљине се већ намеће - доле се на струји не штеди. Док сте се сместили у хотел, већ је прилично касно и време је за спавање. Не морате се трудити да сазнате временску прогнозу. Сутра ће бити СУНЧАНО.

За све је крив Хард Рок кафе

Дубаи је приморски град Голфског залива и истоимени Емират, један од седам који чине Уједињене Арапске Емирате. Тешко га је спознати са земље, урбанистичка је загонетка и не уклапа се ни у један прототип градског планирања и развоја. Звучи невероватно, али на месту данашњег мегалополиса се пре неких тридесетак година налазила пешчана пустиња!

У то доба се само једно рибарско село угнездило са обе стане узаног залива (Dubai Creek) који се усекао неких пар стотина метара у копно. И док се насеље у почетку двосмерно ширило уз обале залива, формирајући тако садашње биполарно градско језгро, лоцирање савременог аеродрома у непосредној близини залива је дефинисало транзитни центар свих данашњих интерконтиненталних летова ка Далеком истоку. Са друге стране, саобраћајну кичму града чини одличан аутопут Е-311, који тангира аеродром, и са својих пет-шест трака у сваком смеру пролази практично кроз сам центар града а обално повезује Дубаи са Абу Дабијем на западној страни те се протеже и даље на североисток, до градова насталих у такозваним Северним Емиратима.

Сви су наслутили да се нешто чудно дешава са Дубаијем пре једно десетак година, када је на тридесет и више километара од града, на путу ка Абу Дабију, као споменик крајпуташ у нашим крајевима, из чиста мира и у тишини изникао «Hard Rock Caf馲aquo;. Јесте да је објекат светски бренд, америчка франшиза али очекивати да се запуца из центра Дубаија на толики пут само због пар пива и хамбургера, било је већ мало нелогично. Тај бизнис план не би видео кредита од наших банкара. Многобројни хотели у центру су нудили исто то али, руку на срце, и још садржајнију и бољу забаву. Хришћани су се крстили, и левом и десном руком, вероватно су и друге вероисповести делиле чуђење на њима својствен начин, коментаришући нападну изолованост Кафеа који се залепио далеко у пустињи.

Градило се и раније у центру, ближе или даље од аеродрома, али се слика око Хард Рока није мењала до три године уназад. Када је као по команди започео бум у изградњи некретнина. Дубаи је пионирским законом, за ове просторе, омогућио странцима да могу поседовати некретнине у појединим градским зонама. Веорватно претпостављате  да се горе споменути Кафе некако затекао баш где је требало, у епицентру специјалне зоне Новог Дубаија.

Остало је историја, која траје. Више од 150 солитера, ништа ниже од 40-50 спратова, никло је за мање од три године. То је издужило град, саобраћај је постао несносан и власти се боре да непрекидним додаваљем мостова преко залива, трасирањем нових и проширењем постојећих аутопутева, изградњом метро система и другим инфраструктурним захватима консолидују градско ткиво у урбану целину која складно функционише. Враћајући се са посла сваке вечери, утопљен у талас саобраћајног шпица оних "срећника" који станују у центру а раде у Новом Дубаију, питам се како би све овде изгледало да се Хард Рок Кафе на почетку лоцирао мало ближе центру. Ал колико год да мудрујем, сат и по’ досадне вожње у вечерњем загушењу ми не гине.

Не сећам се да ли је неко из Дирекције за Грађевинско Земљиште и Изградњу Београда партиципирао на горе споментом студијском путовању ПКС за Дубаи. Како, зашто и одакле су у Дубаи стигле толике паре је заиста посебна прича, можда неком другом приликом о томе, али ако видите да неко почиње да гради Хард Рок Кафе на, рецимо Великом (или Малом) Ратном Острву, купујте одмах плац до њега, и наравно јављајте одмах и мени. Рокери изгледа много раније сазнају оно што је важно а што ми остали дочујемо обично када је већ касно. Што се тиче порекла новца за толику изградњу, а ради се о десетинама милијарди долара, да заголицам машту, разбијем типичну предрасуду и искључим тривијално решење – Емират Дубаи не поседује ни кап нафте. Србија је са својим нафтним бушотинама прави Тексас за Дубаи.

Зато

Приказ највише зграде на свету (Burj Dubai), вештачки насутих острва чије су платформе угостиле целе нове градове, највећих шопинг молова, најлуксузнијих светских хотела који су се раштркали по Дубаију имате у свим туристичким брошурама и www презентацијама. Неке друге стране на интернету и даље имају прилоге о хотелу који је «смештен у Дубаију и то на самом дну мора и само што није пуштен на коришћење».

Не би то било вредно ни помена у овом тексту да једна београдска радио и ТВ станица није недавно на веб порталу објавила вест свога дописника да је пуштен у рад хотел под морем у Дубаију. Да новинарка није само непажљиво сурфовала по застарелим веб страницама или да је макар консултовала горе споменуту екипу из ПКС, која је преронила све евентуалне локације, лако би проверила да се тај хотел никада није ни градио и не би пустила у етар нетачну вест.

Моју пажњу, међутим, највише је привукао коментар једне младе београђанке на ту вест, о хотелу на дну мора. Она је у неколико реченица изразила апсолутну усхићеност овим чудним објектом, изразила жаљење што нема прилику да га лично посети и ужива у блиском искуству са подводним светом. Завршила је коментаром да може само да машта о искуству и несвакидашњем доживљају какав би био водити љубав у соби окруженој морским плаветнилом и подводним светом.

Овај хотел (још увек) не постоји. Не знам да ли ће га ико икад и направити али собе морају бити папрено скупе. У међувремену, најбоље је да се наша суграђанка сконцентрише на то са ким води љубав, место није пресудно за позитивно искуство. Како било, препоруцујем Кошутњак јер Шеријатски закон, још увек формално на снази у Дубаију (мада се примењује врло селективно), налаже казну од једне године строгог затвора за вођење љубави са особом са којом нисте у браку. А ако сте већ у браку, присуство воде није битан фактор. Да буде још компликованије, ако затварате очи док водите љубав нема потребе да долазите у Дубаи, све и да поседује подводни хотел...

Нормално, ни овај специјални пројекат не би видео кредита од наших банкара. Једна од стратешких студија ПКС утврдила је да 78% жена у овом региону води љубав затворених очију, те да би инвестиција у хотел била неисплатива, јер нема потражње за посебним собама са погледом из морских дубина. Прича се да је ова студија некако пала у руке локалним финансијерима, у тајности је преведена на арапски и колико ја знам један је од разлога да је пројекат подводног хотела стопиран. За сва даља појашњења информације, будите у контакту са ПКС.