Од крпењаче до савезне лиге

Суботица – У ногама Ладислава Лазара Богешића је историја суботичког фудбала. То није претеривање – Ладислав Богешић има 98 година, а иако његове ноге понекад траже подршку штака, у његовом памћењу још живе утакмице које је играо против Стјепана Бобека, чувене браће Матошић из сплитског „Хајдука”, Благоја Моше Марјановића, центарфора који је постигао хиљаду голова, против легенди из мађарског клуба „Ференцвароша”...Он је данас једини сведок времена како је развијан фудбал у Суботици и Србији.

Почело је скромно, дечачки, са крпењачом коју је шутирао на периферији Суботице где је живео са самохраном мајком и још двоје млађе деце. За „Политику” још увек разговорљиви Богешић објашњава како је тада, а то је време тридесетих година прошлог века, играти за неки од престижних градских клубова значило добити и стално запослење. Прво је заиграо за „Бачку”, најстарији фудбалски клуб и на простору бивше Југославије, а потом и за ЖАК, клуб железничара, што је подразумевало и посао на железници.

–Мени је то било важно, да добијем неки скромни посао да нисам мајци више на терету, каже наш најстарији фудбалер.

Између два светска рата у Суботици је постојало десетак фудбалских клубова, а играти у њима било је питање спортске части.

–У то време сви момци који нису хтели да иду на пијанке и у кафане, ишли су у клубове. Када сам почео да играм за ЖАК мене су поздрављали непознати људи на улици, а имао сам и своје „друкере”, навијаче из публике. Фудбал је могао много да пружи, ако је млади човек био поштен, једноставно каже Богешић.

Било је то време када клубови нису имали тренере, већ је радом на терену руководио најискуснији играч. Ладислав Богешић каже да је у то време најважније било имати талента, данас је фудбал постао наука. Његова добра игра није остала запажена само у Суботици, уследили су позиви из других градова.

–Били смо на средњоевропском турниру у Румунији, када ми је пришао човек из управе загребачког „Грађанског”, то је данашњи „Динамо”, и наговарао ме да пређем. Није то било први пут да ме наговара, а ја нисам хтео напустити мајку у Суботици и да бих га се решио ја му кажем да ћу прећи али за 100.000 динара, што је, мислио сам, недостижна сума. У то време наше премије за утакмицу биле су од 50 до 200 динара, колика је била и моја плата на жељезници. А човек ми каже: Чим стигнемо у Београд, добићеш новац, препричава анегдоту из предратног спорта Богешић.

Ипак, Суботицу никада није напустио, већ је остао сведок и једним од главних актера у оснивању данашњег фудбалског клуба „Спартак”. Скојевац Јован Микић звани Бато био је и државни рекордер у троскоку, а убијен је на Жељезничкој станици приликом ослобађања Суботице, 10. октобра 1944. године. Богешић се живо сећа тог догађаја:

–Мађарски окупаторски војници су истерали све нас запослене на перон да бисмо им били заштита од партизана за које се знало да долазе возом. Тада им је Микић рекао да је боље да се предају, да су изгубили рат, на шта је један војник извадио пиштољ и убио га. Када је после рата дошла наредба да не можемо више да играмо под старим именом клуба који је коришћен у време мађарске окупације, ми играчи са навијачима окупили смо се да изгласамо како ћемо се звати. Нисмо дозволили управи да присуствује том састанку, и из поштовања према Микићу, договорили смо се да клуб понесе његово партизанско име „Спартак”. Тако је у кафани код „Буџинице” где смо се окупљали после тренинга, неколико месеци по ослобођењу формиран „Спартак”.

Ладислав Богешић био је активни фудбалер у новом клубу све до 1950, када је положио за фудбалског судију. О његовој каријери податке је сачувао Светозар Мириловић, дугогодишњи новинар и спортски радник. Богешић је још неколико година у спорту, а после се преселио на трибине. Последњу деценију и по ни тамо га нема, не због тога што би му било напорно, уосталом и данас на телевизији готово свакодневно гледа утакмице, већ дубоко разочаран игром „Спартакових” првотимаца. Сада, када се „Спартак” вратио у Прву лигу, можда ће опет, на позив Управе клуба, изаћи на терен – да изведе почетни ударац.

Александра Исаков

-----------------------------------------------------------

Спортска породица

Син Ладислава Богешића, Мирослав био је успешан кошаркаш, а са супругом Маријом, бившом одбојкашицом, има троје деце: Марка, Михајла и Миу, све троје веома успешне спортисте. Михајло је кошаркаш, а Марко и Миа су одбојкаши.

–Када са трибина чујем како навијачи извикују њихова имена, мене тако обузму емоције, да не могу да издржим, каже деда Ладислав.

А када је, током разговора за „Политику”угледао пехар који је најмлађа Миа добила у Загребу као најуспешнији студент спортиста, деди су одмах потекле сузе.