Пренасељеност мајка цивилизације

Ставите ли довољно мајмуна и писаћих машина у једну просторију, каже досетка, на крају ћете имати Шекспирове сонете. Ако бисте натрпали довољно праисторијских људи заједно, да ли бисте на крају добили ратове, краљеве, мобилне телефоне и телевизијске програме из стварног живота?

У приличној мери, показују нова истраживања. Осврћући се на раст праисторијских друштава ловацасакупљача, истраживачи наводе да је сам популациони притисак могао подстаћи употребу оруђа, уметност и музику и сарадњу, која је од суштинске важности за цивилизацију. „Порекло понашања савремених људи обележено је повећаном симболичком и технолошком сложеношћу у археолошким доказима”, објашњава Адам Пауел са Јуниверсити колеџа у Лондону (Велика Британија) у часопису „Сајенс”.

Људи данашњег изгледа – танких костију, великих мозгова и уских лица –  појављују се као афрички остаци (фосили) од пре око 200.000 година. А оруђе и украси које су користили – оштрице од кремена и бисери из шкољки – јавили су се (а онда нестали на хиљаду година) тек пре 75.000 година у Африци и пре 45.000 година на Блиском истоку.

Откуда закашњење од 100.000 и више година између анатомског осавремењивања и савременог понашања?

Афрички узлет

Можда је понашање било плод генетске промене која је дуго сазревала, наводе истраживачи попут Ричарда Клајна са Универзитета Стенфорд (САД). Или је ширење у нове климатске области изван Африке изазвало ово кашњење, предлажу други.

Адам Пауел је са својим сарадницима приказао на математичким узорима (модели) како људи осмишљавају, усавршавају и једни другима преносе вештине у сеоцету из плеистоцена, праисторијске епохе која се завршила пре 10.000 година. Што више становника, више појединаца срећу једни друге и преносе вештине преживљавања. Резултати се у грубим цртама подударају са археолошким доказима да је у Африци био културни узлет који се угасио са погоршањем климатских услова, да би поново оживео на Блиском истоку хиљадама година касније.

Кључна густина насељености за развиће културе, према дотичном обрасцу, износи: једна особа на 1.900 квадратних километара. Гренланд је по том мерилу, изгледа, пренасељен. Али ретки племенски сусрети у току живота били су довољни да се размене ловачки савети.

Самјуел Боулис са Универзитета у Сијени (Италија) поставља теже питање у истом броју угледног часописа: да ли су ратови међу праисторијским племенима водили развитку модерног људског понашања? Он примећује да друштва ловацасакупљача у данашњем свету (а и у прошлости, судећи по археолошким доказима) проводе више времена међусобно се убијајући него тргујући. Око 14 одсто смртних случајева код ловацасакупљача, у просеку, последица је ратовања.

Да ли је рат међу нашим прецима могао имати знатан учинак на еволуцију несебичног понашања? – знатижељан је Самјуел Боулис, а исто су се питали природњаци уназад све до Чарлса Дарвина, који је тврдио да ће се племена с „већим бројем храбрих, саосећајних и верних чланова, увек спремних да једни друге упозоре на опасност, да помогнуи да бране једни друге... ширити и побеђивати друга племена”, у својој књизи из 1873. „Порекло човека”. И тако би се човекољубље ширило. Одлична вест, осим ако сте човекољубив ратник и мртви за своје племе.

Секс и рат

Да би проверио ову замисао, Самјуел Боулис је опонашао битку између племена с више или мање човекољубаца, чија је вероватноћа погибије већа него нечовекољубаца (или дезертера). Циљ је био да утврди колико је несебичних појединаца потребно племену да би победило, без толиких губитака да нико не преживи да има децу. Врло мали постотак човекољубивог понашања, налази он, омогућава племену да побеђује у ратовима и да наставља да се увећава.

„Звучи подсмешљиво да смртно непријатељство према другима подупире сарадњу и подршку у људским заједницама”, пише антрополог Рут Мејс из исте високошколске установе као Адам Пауел. Остали научници имају помешана гледишта.

„Рекао бих да су, заиста, на трагу добрих објашњења. Мислим да треба истражити насељеност да би се објаснило људско понашање”, наглашава Малколм Потс са Универзитета Беркли који проучава размножавање, а са Томасом Хајденом потписује књигу „Секс и рат: Како биологија објашњава ратове и тероризам и нуди пут у безбеднији свет”.

Озбиљна замерка упућена је, међутим, погрешном тумачењу археолошких налаза који се тичу порастаафричког становништва пре 75.000 година. Величина корњача које су јели, на пример, указује на мањи број људи. Заступници таквог гледишта сматрају да је већи део онога што зовемо савременим људским понашањем постојало пре 100.000 година, а вероватно и раније –и међу неандерталцима у Европи и анатомски скоро-модерним савременицима у Африци. А у пуном светлу се појавило у Африци пре 50.000 година, и то објашњава како су се ти Африканци потом проширили по Евроазији, где су истиснули неандерталце и друге људе.

Занимљиво је, подвлачи Мајкл Гарвен са Универзитета Санта Барбара (САД), да у једном истраживању односи међу племенима имају за последицу ратове, а другом културну размену. „Можда је један или други у праву, а можда су оба”, подсећа он. „Када једни људи покоре друге, могу их убијати, размењивати гене (упражњавати секс), а могу и прекопирати/украсти добре замисли које виде.”