Уметник из ината

Некоме је највећи животни подстицај љубав, некоме новац, а Ивану Лазаревићу из Љига – инат. Ова једноставна реч, која означава сложену карактерну црту толико типичну за Србе, сажима дугу историју наших устанака и буна, многе необјашњиве личне одлуке и све оне чудне поступке из каквих понекад настану врхунска уметничка дела и непоновљива херојства, али и праве трагедије. Инат је више од пркоса, тврдоглавости и поноса, то је несавладива потреба да и себи и другима, а можда и самом Свевишњем, покажете да умете и смете боље, више, даље... Макар и на сопствену штету.

„Е, баш могу!“ – реченица је којом је млади Иван преломио своју судбину, оставио све што је дотле радио, аутомеханичарски занат и десетогодишње искуство у аутолимарској радионици, и закорачио у свет примењене уметности.

Од кундака до икона

– Неки мој познаник желео је да поправи стару пушку коју је наследио, па ми се пожалио да је за све нашао мајстора, само нико не уме да му направи кундак какав је некад био. Кажем му „Ево, ја ћу“. Он ми не верује, а ја велим, у инат ћу да ти урадим, не мораш ни да ми платиш! И стварно сам се потрудио. Не само да сам направио кундак као саливен, већ сам га и украсио резбаријама по првобитном нацрту. После сам радио и за друге муштерије, ти кундаци су ме прославили по целој Србији – каже наш саговорник, без лажне скромности.

(/slika2)Кад се већ дохватио дрвета, Иван је сасвим заборавио на моторе, и уместо да се подвлачи под каросерије и отвара хаубе, почео је да претура по сеоским амбарима и шупама, да обилази шуме и речне обале у потрази за обореним стаблима, да проучава стране каталоге, пресликава, а мало по мало и сам црта предмете и шаре који су му се указали у машти. Необични лустери од пањева, јединствени рамови за огледала и иконе, чворновати сточићи, полице, па и већи комади намештаја потпуно су испунили радионицу којој, очигледно, није било суђено да удоми оштећене каросерије и дотрајале карбураторе, већ права уметничка дела у настанку.

Зар му се не би више исплатило да оправља аутомобиле, за шта се школовао и припремао годинама, питамо Ивана, већ сабирајући у глави вртоглаве цене мајсторских услуга.

– У почетку сам пре подне био аутолимар, поподне дрводеља, а онда сам баталио занат за који сам схватио да ме све мање занима, а и са којим не бих могао још годинама да се осамосталим. Аутомеханичарски и аутолимарски алат је, наиме, много скупљи од овог којим обрађујем дрво. Друго, конкуренција је мања: у Србији има свега педесетак људи који би умели да направе овакав кундак као мој, орахов, резбарен. А одлуци је допринео и онај инат: желим да радим оно у чему уживам, и то кад хоћу и колико хоћу, да правим нешто што нико други не уме, и да свим неверним Томама докажем да се и од тога може сасвим пристојно живети – поверава нам Иван. Муштерије сад чекају и по два-три месеца да њихова поруџбина дође на ред, а тарифа је усклађена са квалитетом материјала и трудом потребним за израду жељеног комада. Кундак са гравуром је, рецимо, од 150 евра навише, столичица од дрвета и коже у такозваном етно-стилу око 300 евра… Што више рада, више и пара.

Од атељеа до галерије

У уметничку дуборезачку радионицу – атеље „Арт Лазаревић“, како смо схватили, долазе љубитељи лепог рустичног намештаја, али и наши богати земљаци који живе и раде у иностранству, као и овдашњи скоројевићи, да за своје неговане баште поруче етно- клупице и „старинска“ шинска кола и таљиге у које ће засадити цвеће, а за луксузне викендице барске столице и столове направљене од бачви. Да би што брже и боље удовољио захтевној и нестрпљивој клијентели, Иван је за грубље радове ангажовао столаре, а његове су замисли, скице и шеме, и, наравно, фина завршница (уосталом, „конац дело краси“). Они су занатлије, он је уметник.

(/slika3)– Многи су ми говорили да нећу успети, да немам довољно знања, искуства, талента… Њима у инат сам урадио и више него што сам се надао. Поручио сам им: нема тога што ја од дрвета не могу да направим. Па и тенк! Само што ће да кошта – каже наш домаћин.

Ивановим пушкама, скулптурама, стилским гарнитурама… Србија је одавно постала тесна, па се башкаре и у Немачкој, Италији, Америци. Његови планови, међутим, досежу још даље. Заједно са пријатељем Бошком Росићем, власником крчме „Кркуша“, коју већ красе многи Иванови радови, намерава да отвори уметничку галерију „Арт Лазаревић–Кркуша“. У изгледу је и кућа, али не обична: даровити и предузимљиви дуборезац из Љига и за њу предвиђа нешто сасвим посебно.

Од толиких послова и планова Иван још није стигао да заснује породицу. Девојка Лидија је стрпљива. Има разумевања за свог уметника. А подозрева да и онај његов инат није сасвим ишчилео.

А. Мијалковић