Umetnik iz inata

Nekome je najveći životni podsticaj ljubav, nekome novac, a Ivanu Lazareviću iz Ljiga – inat. Ova jednostavna reč, koja označava složenu karakternu crtu toliko tipičnu za Srbe, sažima dugu istoriju naših ustanaka i buna, mnoge neobjašnjive lične odluke i sve one čudne postupke iz kakvih ponekad nastanu vrhunska umetnička dela i neponovljiva herojstva, ali i prave tragedije. Inat je više od prkosa, tvrdoglavosti i ponosa, to je nesavladiva potreba da i sebi i drugima, a možda i samom Svevišnjem, pokažete da umete i smete bolje, više, dalje... Makar i na sopstvenu štetu.

„E, baš mogu!“ – rečenica je kojom je mladi Ivan prelomio svoju sudbinu, ostavio sve što je dotle radio, automehaničarski zanat i desetogodišnje iskustvo u autolimarskoj radionici, i zakoračio u svet primenjene umetnosti.

Od kundaka do ikona

– Neki moj poznanik želeo je da popravi staru pušku koju je nasledio, pa mi se požalio da je za sve našao majstora, samo niko ne ume da mu napravi kundak kakav je nekad bio. Kažem mu „Evo, ja ću“. On mi ne veruje, a ja velim, u inat ću da ti uradim, ne moraš ni da mi platiš! I stvarno sam se potrudio. Ne samo da sam napravio kundak kao saliven, već sam ga i ukrasio rezbarijama po prvobitnom nacrtu. Posle sam radio i za druge mušterije, ti kundaci su me proslavili po celoj Srbiji – kaže naš sagovornik, bez lažne skromnosti.

(/slika2)Kad se već dohvatio drveta, Ivan je sasvim zaboravio na motore, i umesto da se podvlači pod karoserije i otvara haube, počeo je da pretura po seoskim ambarima i šupama, da obilazi šume i rečne obale u potrazi za oborenim stablima, da proučava strane kataloge, preslikava, a malo po malo i sam crta predmete i šare koji su mu se ukazali u mašti. Neobični lusteri od panjeva, jedinstveni ramovi za ogledala i ikone, čvornovati stočići, police, pa i veći komadi nameštaja potpuno su ispunili radionicu kojoj, očigledno, nije bilo suđeno da udomi oštećene karoserije i dotrajale karburatore, već prava umetnička dela u nastanku.

Zar mu se ne bi više isplatilo da opravlja automobile, za šta se školovao i pripremao godinama, pitamo Ivana, već sabirajući u glavi vrtoglave cene majstorskih usluga.

– U početku sam pre podne bio autolimar, popodne drvodelja, a onda sam batalio zanat za koji sam shvatio da me sve manje zanima, a i sa kojim ne bih mogao još godinama da se osamostalim. Automehaničarski i autolimarski alat je, naime, mnogo skuplji od ovog kojim obrađujem drvo. Drugo, konkurencija je manja: u Srbiji ima svega pedesetak ljudi koji bi umeli da naprave ovakav kundak kao moj, orahov, rezbaren. A odluci je doprineo i onaj inat: želim da radim ono u čemu uživam, i to kad hoću i koliko hoću, da pravim nešto što niko drugi ne ume, i da svim nevernim Tomama dokažem da se i od toga može sasvim pristojno živeti – poverava nam Ivan. Mušterije sad čekaju i po dva-tri meseca da njihova porudžbina dođe na red, a tarifa je usklađena sa kvalitetom materijala i trudom potrebnim za izradu željenog komada. Kundak sa gravurom je, recimo, od 150 evra naviše, stoličica od drveta i kože u takozvanom etno-stilu oko 300 evra… Što više rada, više i para.

Od ateljea do galerije

U umetničku duborezačku radionicu – atelje „Art Lazarević“, kako smo shvatili, dolaze ljubitelji lepog rustičnog nameštaja, ali i naši bogati zemljaci koji žive i rade u inostranstvu, kao i ovdašnji skorojevići, da za svoje negovane bašte poruče etno- klupice i „starinska“ šinska kola i taljige u koje će zasaditi cveće, a za luksuzne vikendice barske stolice i stolove napravljene od bačvi. Da bi što brže i bolje udovoljio zahtevnoj i nestrpljivoj klijenteli, Ivan je za grublje radove angažovao stolare, a njegove su zamisli, skice i šeme, i, naravno, fina završnica (uostalom, „konac delo krasi“). Oni su zanatlije, on je umetnik.

(/slika3)– Mnogi su mi govorili da neću uspeti, da nemam dovoljno znanja, iskustva, talenta… Njima u inat sam uradio i više nego što sam se nadao. Poručio sam im: nema toga što ja od drveta ne mogu da napravim. Pa i tenk! Samo što će da košta – kaže naš domaćin.

Ivanovim puškama, skulpturama, stilskim garniturama… Srbija je odavno postala tesna, pa se baškare i u Nemačkoj, Italiji, Americi. Njegovi planovi, međutim, dosežu još dalje. Zajedno sa prijateljem Boškom Rosićem, vlasnikom krčme „Krkuša“, koju već krase mnogi Ivanovi radovi, namerava da otvori umetničku galeriju „Art Lazarević–Krkuša“. U izgledu je i kuća, ali ne obična: daroviti i preduzimljivi duborezac iz Ljiga i za nju predviđa nešto sasvim posebno.

Od tolikih poslova i planova Ivan još nije stigao da zasnuje porodicu. Devojka Lidija je strpljiva. Ima razumevanja za svog umetnika. A podozreva da i onaj njegov inat nije sasvim iščileo.

A. Mijalković