Voz bez voznog reda

Od Bora, svog rodnog grada, do jednog malog sela u okolini Prohora Pčinjskog, gde su mu živeli deda i baba, Jova Stojanovski je kao dete uvek putovao vozom. Presedao je na nekoliko mesta, pa mu se svaki put činilo da protekne čitava večnost dok ne stigne. Sećanje na tipičan miris železnice, klaparanje točkova po šinama, dugotrajno, neprekidno truckanje i slikovite predele koji su promicali, kasnije je preraslo u romantičnu uspomenu. Ta nostalgija koja ga je stalno pratila uticala je da se od vrhunskog sportiste preobrati u „mašinovođu” voza bez voznog reda. Tačnije - u vlasnika „Džet-set” vagon-restorana.

Kad čuju njegovo ime, mnogi ga verovatno i sada doživljavaju kao četvorostrukog šampiona u bodi-bildingu, neprikosnovenog atletu za vreme „velike“ Jugoslavije koja je postojala do devedesetih godina prošlog veka. S obzirom na uspešnu karijeru, bilo bi logično da je danas vlasnik nekog modernog fitnes-centra ili teretane sa spravama za „pumpanje” mišića. Ali Jova nije bio zadovoljan načinom njihovog funkcionisanja u ovom gradu, pa je odlučio da se okrene ugostiteljstvu. Njegova mala „kuća hrane” doskora je bila prvenstveno poznata po dobrom roštilju, ali pošto je novi ambijent kao stvoren za uživanje, u kuhinji se sada pripremaju i drugi specijaliteti.

Na sporednom koloseku

Na ideju da vagon pretvori u restoran podstakao ga je čuveni „Tramvaj” u Nišu.

- Za mene je to bilo nešto najlepše što sam video, i tada sam rekao sebi da ću i u svom gradu uraditi nešto slično, ako ikad budem bio u prilici. Na moju sreću, došao je i taj trenutak - raspoloženo započinje Jova svoju priču, zadovoljan što su njegove ćerke i supruga sličnog temperamenta, pa ima sa kim da podeli radost.

(/slika2)Na „sporedni kolosek” u centru Bora ovaj vagon, proizveden u Austriji između 1926. i 1931, prispeo je na Mitrovdan, osmog novembra 2006. godine. Jova ga je pronašao u „Želvozu” u Smederevu, u stanju raspadanja.

- Od njega su bili ostali samo zarđali limovi, bez prozora. Sklonjen sa strane, služio je kao magacin. Uz posebne dozvole i specijalnu pratnju, dovukao sam ga do jedne radionice u „Ciglani”, naselju na periferiji Bora. Pre nego što smo počeli sa remontom, prvo smo morali da ga očistimo. Rastužilo nas je kad smo među gomilom papira pronašli i jedan proglas iz Drugog svetskog rata, u kojem piše da su dana, tog i tog, streljana tri Srbina. Bacili smo ga, da zaboravimo ružnu prošlost, i nastavili veliko spremanje.

Trebalo je još godinu i po dana da se sve dovede do savršenstva. Taj zadatak poverio sam prijatelju Branislavu Orloviću. Imao sam visoke zahteve i zadavao mu teške zadatke, ali on je majstor s istančanim osećajem - s poštovanjem ističe Jova.

Bajkoviti ambijent

Postupak je zaista bio dugotrajan, mukotrpan, a prilično je i koštao, ali nije se škrtarilo ni na čemu.

- Spolja je bilo neophodno peskirati postojeće limove, potom ih ofarbati zaštitnom industrijskom bojom, pa opšiti novim limovima na kojima je pre završnog farbanja urađena detaljna priprema, kao kod automobila. S unutrašnje strane je urađena izolacija od poda do plafona, sprovedeno grejanje, ventilacija, ugrađeni prozori, okačene crno-bele fotografije starog Bora. Klupe su od divlje kruške, udobno tapacirane. Ima 28 mesta. Sa jedne može da sedne po četvoro za stočić, sa druge - dvoje. Ugrađeni su i amortizeri, tako da se vagon blago zaljulja kad neko uđe, pa se čini da se zaista kreće - objašnjava naš domaćin, očito zadovoljan svakim detaljem. 

(/slika3)Ostalo je, kaže, samo da uredi plato prema ulici i dovrši još neke sitnice sa donje strane vagona onako kako je zamislio. Želi da ovaj ambijent pretvori u bajku, mada u gradu do sada nije dobio nikakvu podršku, naprotiv.

I pored toga, na ovom „peronu” je uvek gužva. Po čitav dan i staro i mlado dolazi i odlazi. Jovinim vagonom „putuju“ svi oni koji umeju da sanjare i koji razumeju zašto želi da vrati vreme unazad i dočara dah prošlosti.