Воз без возног реда

Од Бора, свог родног града, до једног малог села у околини Прохора Пчињског, где су му живели деда и баба, Јова Стојановски је као дете увек путовао возом. Преседао је на неколико места, па му се сваки пут чинило да протекне читава вечност док не стигне. Сећање на типичан мирис железнице, клапарање точкова по шинама, дуготрајно, непрекидно труцкање и сликовите пределе који су промицали, касније је прерасло у романтичну успомену. Та носталгија која га је стално пратила утицала је да се од врхунског спортисте преобрати у „машиновођу” воза без возног реда. Тачније - у власника „Џет-сет” вагон-ресторана.

Кад чују његово име, многи га вероватно и сада доживљавају као четвороструког шампиона у боди-билдингу, неприкосновеног атлету за време „велике“ Југославије која је постојала до деведесетих година прошлог века. С обзиром на успешну каријеру, било би логично да је данас власник неког модерног фитнес-центра или теретане са справама за „пумпање” мишића. Али Јова није био задовољан начином њиховог функционисања у овом граду, па је одлучио да се окрене угоститељству. Његова мала „кућа хране” доскора је била првенствено позната по добром роштиљу, али пошто је нови амбијент као створен за уживање, у кухињи се сада припремају и други специјалитети.

На споредном колосеку

На идеју да вагон претвори у ресторан подстакао га је чувени „Трамвај” у Нишу.

- За мене је то било нешто најлепше што сам видео, и тада сам рекао себи да ћу и у свом граду урадити нешто слично, ако икад будем био у прилици. На моју срећу, дошао је и тај тренутак - расположено започиње Јова своју причу, задовољан што су његове ћерке и супруга сличног темперамента, па има са ким да подели радост.

(/slika2)На „споредни колосек” у центру Бора овај вагон, произведен у Аустрији између 1926. и 1931, приспео је на Митровдан, осмог новембра 2006. године. Јова га је пронашао у „Желвозу” у Смедереву, у стању распадања.

- Од њега су били остали само зарђали лимови, без прозора. Склоњен са стране, служио је као магацин. Уз посебне дозволе и специјалну пратњу, довукао сам га до једне радионице у „Циглани”, насељу на периферији Бора. Пре него што смо почели са ремонтом, прво смо морали да га очистимо. Растужило нас је кад смо међу гомилом папира пронашли и један проглас из Другог светског рата, у којем пише да су дана, тог и тог, стрељана три Србина. Бацили смо га, да заборавимо ружну прошлост, и наставили велико спремање.

Требало је још годину и по дана да се све доведе до савршенства. Тај задатак поверио сам пријатељу Браниславу Орловићу. Имао сам високе захтеве и задавао му тешке задатке, али он је мајстор с истанчаним осећајем - с поштовањем истиче Јова.

Бајковити амбијент

Поступак је заиста био дуготрајан, мукотрпан, а прилично је и коштао, али није се шкртарило ни на чему.

- Споља је било неопходно пескирати постојеће лимове, потом их офарбати заштитном индустријском бојом, па опшити новим лимовима на којима је пре завршног фарбања урађена детаљна припрема, као код аутомобила. С унутрашње стране је урађена изолација од пода до плафона, спроведено грејање, вентилација, уграђени прозори, окачене црно-беле фотографије старог Бора. Клупе су од дивље крушке, удобно тапациране. Има 28 места. Са једне може да седне по четворо за сточић, са друге - двоје. Уграђени су и амортизери, тако да се вагон благо заљуља кад неко уђе, па се чини да се заиста креће - објашњава наш домаћин, очито задовољан сваким детаљем. 

(/slika3)Остало је, каже, само да уреди плато према улици и доврши још неке ситнице са доње стране вагона онако како је замислио. Жели да овај амбијент претвори у бајку, мада у граду до сада није добио никакву подршку, напротив.

И поред тога, на овом „перону” је увек гужва. По читав дан и старо и младо долази и одлази. Јовиним вагоном „путују“ сви они који умеју да сањаре и који разумеју зашто жели да врати време уназад и дочара дах прошлости.