Небеска невеста

Као шеф градилишта, а касније и као надзорни орган у Дирекцији за изградњу града Параћина, Светлана Симић је учествовала у стварању многих зграда у свом родном граду који је, ипак, више задужила падобранским медаљама освојеним током 30 година активног бављења овим спортом. Никада није сањала о летењу и падобранству, први скок је извела доста касно, у 20. години живота. А онда се све окренуло, муњeвито, и живот је ухватио неки сасвим други смер.

Како то обично бива, свему је кумовала љубав, о чему слушамо из прве руке:

Заједно на земљи и у ваздуху

– На памет ми није падало падобранство, али сам волела динамичне спортове, интензивно сам се бавила кошарком. Један мој комшија, падобранац, наговорио ме је да дођем у аероклуб и направим тај први скок. Нисам имала никакав страх, скочила сам убеђена да је тиме завршена та прича. Међутим, тада сам упознала инструктора падобранства Љубишу Наумовића, заљубили смо се, неколико година се забављали, венчали се и изродили двоје дивне деце. Од почетка смо заједно и на земљи и у ваздуху, учествовали смо на више од 20 светских првенстава на свим континентима, осим Аустралије – каже Светлана.

(/slika2)И она и Љубиша су вишеструки државни прваци. Прошле године у Бору наша саговорница је освојила златну медаљу у женској конкуренцији, њен муж је био други, екипно су били први. А пошто на традиционалном међународном такмичењу „Горан Остојић” у Јагодини није било женске конкуренције, она је победила у мушкој, као прва међу њих 56. На светском првенству у Словачкој била је осма, а у Русији, у конкуренцији 96 жена, освојила је 15. место.

– То су углавном падобранке које се тиме професионално баве и имају по 10.000 скокова. Моја одлична пријатељица из Словеније, Ирена Авбељ, неколико година заредом првак света, има око 11.000 скокова, а ја 3.400. Али се ипак у Русији десило да она буде 30, а ја 15 – каже Светлана.

Школа за падобранце

Љубиша је професионалац у три „небеске” категорије: падобранац, пилот у авионима за падобранце и власник фирме за производњу, сервисирање и технички преглед падобрана. Светлана се падобранством бави аматерски, али је професионалац у обуци падобранаца.

– Наш „Скај” центар за обучавање падобранаца, који ради већ десетак година, најјача је школа тог типа на Балкану – тврди наша саговорница. На питање да ли је било опасних ситуација, рецимо кад се падобран није отворио, и да ли је то имало теже последице, каже да се догађало неколико пута да се главни падобран не отвори, али се зато резервни увек отварао. На сву срећу, није било ни ломова, ни повреда.

-----------------------------------------------------------

Кружићи за победу

Такмичења се углавном одвијају у три дисциплине. Прво су скокови на циљ који се изводе са 1.000 метара – потом мора да се нагази двосантиметарски кружић, а победник је онај ко има више таквих кружића. Друго су фигуративни скокови са 2.000 метара. Првих 1.000 метара падобранац не отвара падобран, лети у слободном паду, а после неких петнаестак секунди у односу на репер на земљи, прави шест фигура и четири комбинације. Треће су фигуративни скокови двојке и четворке. Кад су Љубиша и Светлана у двојци, увек скачу држећи се за руке и пољубе се у слободном паду.

-----------------------------------------------------------

Бидермајер с неба

Брачни пар Наумовић–Симић изводи и наручене, комерцијалне, атрактивне скокове, најчешће поводом рођендана или свадби. Љубиша, рецимо, с неба донесе невести бидермајер. А кад су неке утакмице за Параћин, отварање Спортског лета или неке друге манифестације, те скокове поклањају свом граду.

-----------------------------------------------------------

Деци досадило небо

„Падобрански” брачни пар има двоје деце: Николу (21) и Ђину (11). Син има два скока: један кад је био у мамином стомаку, а други у тандему са оцем, кад је Љубиша обележавао свој 5.000. скок. Међутим, Никола се није „заразио”, остао је при својој омиљеној кошарци. Његова мајка то тумачи тиме што га је вукла по аеродромима од 40. дана живота, многи пилоти и падобранци су га чували и успављивали, одрастао је у тој средини, ваљда му је све то постало обично, презасићен је...