Власт је сласт

Време означено као демократско пружа, бар начелно, слободу ТВ ауторима да се савремених тема лате без страха од непријатних последица и било каквог вида цензуре. Ни превелика уредничка предострожност, како се не би наљутиле „политичке структуре” (партијски комитети, републички органи), ни приговори из „центара политичке моћи” (каквим су себе некад сматрале чак и месне заједнице и синдикалне подружнице), не стоје више на путу критичком приказивању стварности. При том изгледа да садашње стање друштва, земље, нације... наводи ТВ сценаристе да се у приступу определе за супротстављене крајности. Или је то опора, суморна, трагиком пренапрегнута серија Синише Ковачевића „Горки плодови” или забавно-сатирична, наглашено комична серија Синише Павића „Бела лађа”.

 У том контексту занимљиво је гледати како су се старе серије, оне из доба социјализма, дотицале „шкакљивих повода”. Иако је у основи доминирао блажи облик хумора, није фалило спремности да се оштрије третирају мане самоуправљања, привредни криминал, злоупотребе положаја. Једино се није дирало у међунационалне односе – баш оно што се потом испоставило као кобна, за крах система пресудно погубна и најслабија тачка.

„Другарица министарка” Милана Шећеровића настала је негде између два поменута периода, у прелазном року за промену страна, односно власти. Но како је власт вечна страст и неодољива сласт, и како се ту ништа суштински не мења, без обзира на идеологије, режиме и државна уређења, писац се послужио основним заплетом и поставком ликова из Нушићеве „Госпође министарке”. Оно што је развио, разрадио и додао као типичне одлике тренутка луцидно је наговестило у ком ће се правцу ствари даље кретати. Појавили су се те 1989. године у причи (и животу, наравно) превртљиви политиканти, приватници и привредници који мешетаре уз девизу „ватај лево, ватај десно”, мало на Исток, мало на Запад, осионе газде спортских клубова, уцењивачи и перачи новца, и још сијасет свакојаких типова који ће се размножити и бујати све до данас.

Уприличење које је тексту дао редитељ Станко Црнобрња серију држи на линији која не потенцира комедиографско, али ни строги реализам јер је прожета духовитим лирско-надреалним пасажима. Главни глумци прихватили су ТВ јунаке као особе искрене, помало наивне и донекле неснађене у околностима које их окружују, чиме изазивају гледалачке симпатије.

Симпатично, по ко зна који пут на екрану, делују и „Отписани”. Шарм истинских шмекера, Прлета и Тихог, и њихове компаније, надилази оно што би могло изгледати наивно у саги о групи београдских илегалаца који готово с лакоћом надмудрују и крње силу окупаторске фашистичке ордије. У гомили филмова и серија с виртуелним свемирским ратовањем, у најезди брусвилисовских бораца против свакојаких катаклизми, природних и људских пошасти, „Отписани” делују чедно освежавајуће. И држе се сасвим добро у свом акционом жанру, по збиру елемената који, уз сценарио, подразумевају кадрирање, монтажу, музику, општи ритам и укупну атмосферу.