Статистика успеха ђака – не постоји

Не зна се колико ученика у Србији годишње понавља разред. Зна се само колико их не заврши разред. Према подацима из Завода за статистику Србије, разред у школској 2007/08. нису заправо завршила 8.784 ученика од око 290.000 средњошколаца, колико их је укупно на почетку године село у школске клупе.

Колико ђака ове школске године неће уписати наредни разред знаће се тек касније, пошто се 2008/09. формално завршава 31. августа, а нова школска 2009/10. година почиње – 1. септембра. Међутим, ни тада се, кажу у Заводу, неће знати колико је ученика понављало разред, већ само податак о томе колико деце је „изгубило” годину, а „изгубили” су је из разноразних разлога. Неки ученици су напустили земљу, други су напустили школу, јер су се запослили. Поједине средњошколке су се удале па одустале од даљег школовања... Понављачи нису једини који нису завршили разред.

У Министарству просвете, али и у Заводу за статистику Србије, нисмо успели да сазнамо ни неке друге конкретне податке.

Не зна се, рецимо, која је просечна оцена, односно просечан успех ученика на нивоу државе. Није познато ни то која је просечна оцена у Србији из математике, српског, енглеског, физике, хемије, биологије...

У Заводу за статистику кажу да им нико није тражио такву анализу. Такво истраживање, како сазнајемо, није рађено ни у Заводу за вредновање квалитета образовања и васпитања, а у изворима блиским просветним властима објашњавају да, упркос компјутеризацији, јединствени информациони систем не функционише.

Да би он прорадио потребно је да се, како незванично кажу, „донесе посебан законски акт о начину преношења и начину заштите података”, да се уради нова софтверска и хардверска процедура, и на крају да и запослени у школама треба да прођу обуку за такав рад. Познаваоци прилика, и то они оптимистички настројени, кажу да би таквих података у најбољем случају у Министарству просвете могло бити у јесен 2010. године. У школама кажу да Министарству шаљу конкретне податке, али да им није познато зашто се они не обрађују на националном нивоу.

– Свака школа сваке године Министарству просвете Србије шаље годишњи извештај о свом раду. Ту су сви подаци о раду школе, и број понављача и број ученика који су ишли на поправни. Унети су и предмети из којих су ђаци полагали поправне испите. Сваки детаљ је уписан. Зна се и просечан успех ученика на нивоу школе, па на нивоу разреда, одељења. Унете су и просечне оцене по предметима, и то на нивоу одељења, па разреда, па школе. Све је изражено и у бројкама и у процентима. Није ми јасно зашто тих података онда нема на нивоу Србије. Вероватно је у питању немар – сматра Савић Минић, професор филозофије и директор Пете београдске гимназије.

Према његовом мишљењу, поменути подаци би, уз друге податке и информације, указали на стање у просвети Србије.

– Неопходна је систематична статистика на нивоу државе, која би могла да послужи и у реформи нашег образовног система. Када би се систематизовали и анализирали сви подаци, и то од основних школа закључно са факултетима, видело би се да ли је градиво претешко, како наставници предају, какве су које школе, колико ученици знају и како су оспособљени да у пракси примене стечено знање – објашњава Минић.

-----------------------------------------------------------

Проблем су различити критеријуми

Психолог у Петој гимназији Гордана Николић сумња да би статистички подаци анализирани на националном нивоу помогли просвети. „Шта значи просек? Једни једу месо, други купус, а у просеку једемо сарму.

Просечна оцена не значи ништа када су критеријуми по школама, као и у оквиру самих школа, неуједначени. Неко дете има лошу оцену јер је наставник презахтеван, док друго много мање зна, а има бољу оцену пошто је професор максимално спустио критеријум.

Та статистика би сигурно нешто значила када би постојали стандарди знања, циљеви и исходи, када би било прописано шта то ученик из ког предмета треба да зна за одређену оцену. Једноставно речено, поменута статистика би имала смисла када би критеријуми били уједначени и када би постојала спољна евалуација која подразумева државно тестирање знања ученика у одређеним периодима. Сви ђаци у Србији би у исто време полагали исте државне тестове које би потом прегледале посебне комисије, уместо наставника који им предају”, образлаже психолог.

Александра Бркић