Мудри пријатељ

Старе другаре смо одбацили, изоговарали их да се додворимо новима, али нас ново друштво још не прихвата. Србија у последње време учи да старим пријатељима ипак не треба рећи „збогом” чак ни када се појаве бољи.

Пекинг је четврти стуб српске спољне политике, рекао је председник Борис Тадић током јуче завршене посете најмногољуднијој земљи. Кина је постала наш „стратешки партнер”, економска сила која ће улагати у српску привреду.

Тадићева изјава се много коментарише ових дана, али није он први који се досетио да осим САД и ЕУ постоје још неки, нама одраније познати актери међународних односа.

Србија, усамљена у деведесетим прошлог века, почетком новог миленијума као да се стидела социјалистичке и несврстане прошлости говорећи да су само Вашингтон и Брисел светски играчи. Тај став почели смо да мењамо прошле године, када су приштинску независност признале САД и највећи део Европе.

Руска подршка око Косова натерала нас је да се окренемо Москви, која је, наравно, постала „стуб наше спољне политике”.

Министар спољних послова Вук Јеремић у јулу прошле године у фокус је вратио Покрет несврстаних. Министар се појавио на 15. министарској конференцији овог покрета у Ирану. Молио је чланице да у Генералној скупштини УН гласају за српску иницијативу да од Међународног суда правде затражи оцену о томе да ли је одвајање Косова од Србије у складу са међународним правом.

Јеремић се у Техерану осећао „као поново код куће” у друштву „старих пријатеља” и уопште толико је нахвалио несврстане да су у Србији многи почели да се плаше нових странпутица наше спољне политике.

Дипломате нам од тада стално објашњавају да смо ми Европа и да нећемо тражити чланство у Покрету несврстаних, али да с њима треба трговати. Можда би они, пре него богати западњаци, куповали не баш најконкурентнију српску робу. Тадић је отишао и корак даље предложивши прошлог месеца на скупу несврстаних у Шарм ел Шеику да се самит 2011, када се слави пола века покрета, одржи у Београду.

Критичари ове спољне политике тврде да је она конфузна, да безглаво иде на једну, другу, трећу страну, и да се окреће Истоку, јер не може да задовољи захтеве Запада. Подсећају да је наш највећи трговински партнер Брисел и да би Србији било боље да пожури ка ЕУ уместо што се петља да као земља посматрач буде домаћин самиту несврстаних.

Обнављање другарства са одбаченим пријатељем, ипак, не значи да његов рођендан треба да славите у свом стану.

И поред тога, окретање несврстанима, Русији и Кини не чини се као назадовање. Европске земље и САД са Индијом и многим осталим несврстанима, или са Кином, Мексиком, Бразилом, посматрачима у покрету, имају чврсте везе, предвиђајући економски и политички процват ових држава. Србија, дакле, само треба да опонаша Запад коме толико тежи и да од њега учи да увек треба имати више од једног пријатеља.