Неискоришћена шанса

Немачка је велики произвођач али и највећи светски увозник вина. Само прошле године у свету је купила чак 14 милиона хектолитара. Из Србије свeга 8.422 хектолитра. По тој количини налазимосе на 21. месту листе земаља из којих Немачка увози вино. То нам је пре неки дан потврдио председник немачког Удружења винара Рудолф Никениг, позивајући српске винаре да дођу на сајам вина у Диселдорфу од 21. до 23. марта 2010. као јединствено место на којем можемо да представимо своју понуду, не само немачким, већ и светским потрошачима.

Да ли ћемо тамо и стићи, за ову причу није од превеликог значаја. Вероватно не, јер Министарство пољопривреде мора да смањи трошкове. Најлакше је са списка скинути сајмове.

Суштина је у нечем другом. Србија већ годинама има могућност да у ЕУ годишње без икаквих пореских и царинских оптерећења извезе 63.000 хектолитара вина. Од те количине далеко смо као од Сунца. Да невоља буде већа, у Немачку, опет према речима господина Никенига, извозимо углавном црна вина у бурадима. Ниска цена и слаб углед.

Зашто?

Србија има винограда, поготово сортних, родних, само у епским песмама, док је производња вина у савременим подрумима тек у повоју. Танки смо. Немамо свог вина готово ни за причест. Мали произвођачи без обилније државне помоћи, која не мора бити само у новцу, тешко да се могу подићи у догледно време.

Ова тужна прича има, међутим, и свој наставак. У ЕУ већ годинама можемо да извеземо 10.000 тона беби бифа, најквалитетнијег јунећег меса. Имамо, али не достижемо више од трећине те квоте без прелевмана и осталих стандардних зачкољица. Зашто? Па немамо меса ни за себе, а још мање за Европу.

Али, ситуација са шећером и ЕУ ни изблиза није таква. Опет ће неко питати зашто. Србији је омогућено да извози 180.000 тона шећера годишње по повољним ценама. И она то постиже. Осим тога што је много лакше произвести шећер него месо или вино, наше шећеране су готово све одреда у страном власништву. Шта то значи?

Да оне препознају где им је интерес, чак и без државних премија за сетву репе. Иду за сопственим интересом и иностраним капиталом.

Иако још чучи у чекаоници земаља за придруживање ЕУ, Србија је од те велике породице европских земаља добила многе извозне погодности, не само за производе из аграра, али их ми ни изблиза не користимо. Последица – са ЕУ имамо велики трговински дефицит.

Ништа боља, ако није и гора, ситуација није ни са Русијом. Огромном државом и тржиштем коме ни по шаку шљива не можемо да пошаљемо без проблема у вези са благовременим вађењем сертификата о здравственој и другој исправности. О потреби да дежурне царинске испоставе раде и током викенда, када се руске хладњаче пуне воћем по Шумадији, да се и не говори.

Нема дана да нас неки од протагониста економске политике не подсети како нам је аграр развојна и извозна шанса. Нажалост, по ономе што за ту пољопривреду чине остаће још дуго само то – неискоришћена шанса.