Neiskorišćena šansa

Nemačka je veliki proizvođač ali i najveći svetski uvoznik vina. Samo prošle godine u svetu je kupila čak 14 miliona hektolitara. Iz Srbije svega 8.422 hektolitra. Po toj količini nalazimose na 21. mestu liste zemalja iz kojih Nemačka uvozi vino. To nam je pre neki dan potvrdio predsednik nemačkog Udruženja vinara Rudolf Nikenig, pozivajući srpske vinare da dođu na sajam vina u Diseldorfu od 21. do 23. marta 2010. kao jedinstveno mesto na kojem možemo da predstavimo svoju ponudu, ne samo nemačkim, već i svetskim potrošačima.

Da li ćemo tamo i stići, za ovu priču nije od prevelikog značaja. Verovatno ne, jer Ministarstvo poljoprivrede mora da smanji troškove. Najlakše je sa spiska skinuti sajmove.

Suština je u nečem drugom. Srbija već godinama ima mogućnost da u EU godišnje bez ikakvih poreskih i carinskih opterećenja izveze 63.000 hektolitara vina. Od te količine daleko smo kao od Sunca. Da nevolja bude veća, u Nemačku, opet prema rečima gospodina Nikeniga, izvozimo uglavnom crna vina u buradima. Niska cena i slab ugled.

Zašto?

Srbija ima vinograda, pogotovo sortnih, rodnih, samo u epskim pesmama, dok je proizvodnja vina u savremenim podrumima tek u povoju. Tanki smo. Nemamo svog vina gotovo ni za pričest. Mali proizvođači bez obilnije državne pomoći, koja ne mora biti samo u novcu, teško da se mogu podići u dogledno vreme.

Ova tužna priča ima, međutim, i svoj nastavak. U EU već godinama možemo da izvezemo 10.000 tona bebi bifa, najkvalitetnijeg junećeg mesa. Imamo, ali ne dostižemo više od trećine te kvote bez prelevmana i ostalih standardnih začkoljica. Zašto? Pa nemamo mesa ni za sebe, a još manje za Evropu.

Ali, situacija sa šećerom i EU ni izbliza nije takva. Opet će neko pitati zašto. Srbiji je omogućeno da izvozi 180.000 tona šećera godišnje po povoljnim cenama. I ona to postiže. Osim toga što je mnogo lakše proizvesti šećer nego meso ili vino, naše šećerane su gotovo sve odreda u stranom vlasništvu. Šta to znači?

Da one prepoznaju gde im je interes, čak i bez državnih premija za setvu repe. Idu za sopstvenim interesom i inostranim kapitalom.

Iako još čuči u čekaonici zemalja za pridruživanje EU, Srbija je od te velike porodice evropskih zemalja dobila mnoge izvozne pogodnosti, ne samo za proizvode iz agrara, ali ih mi ni izbliza ne koristimo. Posledica – sa EU imamo veliki trgovinski deficit.

Ništa bolja, ako nije i gora, situacija nije ni sa Rusijom. Ogromnom državom i tržištem kome ni po šaku šljiva ne možemo da pošaljemo bez problema u vezi sa blagovremenim vađenjem sertifikata o zdravstvenoj i drugoj ispravnosti. O potrebi da dežurne carinske ispostave rade i tokom vikenda, kada se ruske hladnjače pune voćem po Šumadiji, da se i ne govori.

Nema dana da nas neki od protagonista ekonomske politike ne podseti kako nam je agrar razvojna i izvozna šansa. Nažalost, po onome što za tu poljoprivredu čine ostaće još dugo samo to – neiskorišćena šansa.