Један сат у "ауслендерамту"

Закаснио сам 15 минута. Док сам одвео дете у школу, вратио се до зграде општине, паркирао ауто, купио две крофне са џемом од јагода (познате Berliner Pfannkuchen), брзо их појео, да ме неко не би упозоравао у нашем новом здању зграде општине са углачаним мермерним подом и стакленим степеништем, већ је било касно. У уреду за странце је већ седело петоро људи. Наша општина је релативно мала па се не мора заказивати унапред и ујутру обично нема превише гужве. Данас је очигледно мали изузетак. Уред за странце се састоји од три канцеларије на првом спрату зграде са стакленом фасадом и простора за пријем одвојеног параваном од ходника који је истоврмено и чекаоница. На једном крају, испред улаза у простор за пријем је пет столица на којима седе два мушкарца и две жене. На другом крају је мали црни сто са две столице.

На једној од њих седи цномањасти младић и лупка стопалом по поду. Изнад њега су две камере, једна снима простор иза паравана а друга ходник. На паравану стоји велики знак са камером и натписом "Овај простор је под видео надзором ради ваше безбедности". Као и сваки Србин, осећам се изузетно безбедно кад знам да ме снимају. Седам на столицу поред стола и климнем младићу главом, промрмљам нешто као "гтнмргн", на шта ми он отклимне са муклим "мргн" и настави да цупка.

Сад видим, није тако страшно. Ту су очигледно два пара, они ће заједно. Значи, четврти сам, ипак неће трајати толико дуго. Иза паравана се чује женски глас који позива и први пар устаје и улази. Тамнокоси мушкарац на почетку тридесетих и витка жена у стандардној спортски-елегантној одећи, сличних година. Узимам новине, "Еслингер Цајтунг", и почињем да читам.

Иза паравана се чује разговор између службенице и мушкарца. Он је исти случај као и ја, инжењер, тражи дозволу трајног боравка, значи најмање пет година је овде, можда и дуже, ако је овде студирао. Свеједно, звучи сигурно и релаксирано. Немачки му је перфектан, никада не бих погодио да један Турчин говори. Службеница се затим обраћа жени, мушкарац би да помогне, али га службеница прекида и инсистира на одговору. Млада жена је очигледно од скора овде и службеница је тестира да ли може да разуме језик и да се споразуме. И то је део игре. Питања су једноставна, шта ради ваш муж, када сте дошли, како учите немачки језик, колико вам је дете и да ли иде у вртић и жена се бори са речима, али погађа одговоре. Службеница јој помало помаже и на крају јој издаје боравишну дозволу на две године. За трајни боравак ће морати поново да аплицира. Мушкарац ће морати поново да дође за месец дана да му издају дозволу. У његовом случају, вероватно формалност. Док се поздрављају са службеницом при одласку, гласови им звуче звонко и полетно. При изласку ми изгледају још млађе, а док их гледам како силазе загрљени низ степенице, некако ми не личи да су из Турске....ни да су у браку.

Следећи пар, жена преко четрдесет и нешто млађи мушкарац, рекао бих да су дошли из Русије или Казахстана на основу светлосмеђе косе и бледог тена, има их доста у околини. Улазе сами и седају. Службеница је још у канцеларији иза и они почињу да разговарају. Не разумем их, нису Руси. Схватам да су са Косова. И њих има много у крају. Сетим се "Кекеца" којег смо добијали у школи у којем је излазио курс албанског у стрипу. Ех, што нисам учио... Службеница улази и жучни дијалог престаје, жена почиње причу. У почетку имам проблема да разумем, касније почињем да је пратим.

Кћерка јој је напунила 16 година и мора да обнови визу, нисам тачно схватио зашто није могла да дође, али службеница захтева да је види. Она поново одлази у канцеларију иза и дијалог поново почиње. Пар је нервозан. Службеница се враћа са неким документима, вероватно досијеом целе породице.

Испоставља се да је мушкарац "рођак", муж "није ту", син "је направио једну грешку па је под истрагом", кћерка "неће да иде у школу". Дијалог се заоштрава, појављују се речи као "највише три месеца", "хитно", "толерисати", "адвокат", "мора да се поправи", "мале шансе". Жена се бори, обећава, кћерка ће доћи истог поподнева. Брига јој се види на лицу док журно силази низ степенице. Мушкарца иза себе не гледа и не примећује. Обоје ћуте.

Момак поред мене устаје уз уздах и одлази иза паравана. Оно што се следећих пола сата дешава је убеђивање две стране које очигледно не разумеју једна другу. Студент би да добије дозволу на 18 месеци, колико му званично остаје до краја магистарских студија, службеница му објашњава да, по закону, може да је добије највише до краја текуће школске године и да после тога мора да прође кроз исту процедуру. Он јој објашњава да ће по истеку наставе, за мање од годину дана, можда отићи да ради у некој фирми у Турској и да ће тамо и завршити магистарску тезу, и да му виза треба за повратак на одбрану. Она не схвата да неко може да брани тезу на немачком факултету, а да је пише ван Немачке. Изнервиран, момак наводи да су његовом колеги који живи у Еслингену издали визу на чак две године без проблема, она му каже: "Ваша тренутна виза важи још месец дана. Пробајте да се за то време преселите у Еслинген". И све креће још једном, из почетка. Момак се на крају ипак поздравља са непоколебљивом госпођицом и излази напоље са старом визом у пасошу и још већим каменом на срцу.

Улазим за њим и седам за сто на чијем другом крају седи млада жена са, за ово поднебље, јако благим и лепим цртама лица. Заборављам на строгост којом је звучала иза паравана. Аутоматским и извежбаним покретом трбушних мишића пребацујем добар део својих 108 килограма у предео грудног коша, где иначе не припадају. Тај балкански рефлекс нисам могао да изгубим за задњих пет година и поред пар килограма које сам добио.

Срећа да су камере вероватно црно-беле па онај са друге стране не примећује како ми лице црвени због недостатка кисеоника, можда би се забринуо за моју безбедност. На њеном лицу се очитава олакшање што мој случај може да заврши за пет минута. Толико ваљда и ја могу да издржим. "Извините што сте чекали" каже ми док копира мој пасош са новом "нидерласунгсерлаубнис" за документацију. "Било ми је лакше него вама", одговарам јој уз осмех Клерка Гејбла, како ме је бака учила. "42 евра и 50 центи, молим," једини је одговор који добијам. Толико кошта половина таксе за трајни боравак у Немачкој. Док се питам да ли је крајње време да пређем са Гејбла на Клунија, узимам пасош и одлазим уз поздрав и без признанице.

У колима загледам пасош са купоном за миран сан, једна брига мање. Намештам ретровизор и примећујем на врху носа беле трагове шећера у праху, са крофне. Сасушене капљице џема од јагода у углу усана изгледају као скорела крв.

Треба да једем мање крофни, много мање.