Ko хоће да заглупи народ

Све почиње сећањима на детињство и младост, на доба када се живот указује као сочна јабука коју тек треба загристи, у новој књизи есеја и прича „О јабуци, miscellaneae” (издавач „Дневник – новине и часописи”, Нови Сад), Мирјане Стефановић, књижевнице, уреднице за дечју књижевност у најлепшим временима Нолита.

Овa књига садржи текстове настале пре више деценија, као и оне скорашње, испуњене сетом, носталгијом, али и иронијом. Једна од прича из „Јабуке” говори и о репринту старог кувара, а репрезентативна је због тога што показује след догађаја, типичан за наше поднебље, високи узлет и нагли пад, одушевљење за неку идеју и крах те идеје.

Ево шта о тој причи каже Мирјана Стефановић:

– Објављивање мог приватног издања репринта Кувара Катарине Поповић Миџинице, из 1877. године, почело је ентузијазмом, у земљи убедљиво највећој на Балкану, а завршило се тако што у разбуцаној земљи људи више нису имали шта да кувају – каже наша саговорница.

Уз позајмице и довијања Мирјана Стефановић, ипак, објављује Кувар у три хиљаде примерака, надајући се да тиме можда отпочиње своју приватну издавачку делатност.

– За време Анте Марковића продаја је ишла одлично, а са доласком  Слободана Милошевића и то је, као и све остало у земљи, стало – додаје наша саговорница.

Од зарађеног новца Мирјана Стефановић је, ипак, могла да купи новог југа. Врло симболично, југо је био украден, а није прешао ни две хиљаде километара!

Други текстови говоре о дугогодишњем раду у Нолиту, сарадњи са нашим великим књижевницима, о животу, писању, о својеврсном сазревању.

– Радила сам седамнаест година у Нолиту, као један од четрнаесторо уредника. У редакцији су моје колеге били и Зоран Мишић, Васко Попа, Иван В. Лалић, Милица Николић, Јован Христић, Александар Ристовић, Бора Радовић, и Милош Стамболић, главни уредник, који је већину нас и довео. Тако сам свакодневно сретала људе који су већ део историје наше књижевности. Када сам тек почела да уређујем дечију књижевност у Нолиту 1974, убеђивала сам Црњанског да напише текст за сликовницу. Замислила сам да и Стеван Раичковић и Оскар Давичо напишу своје сликовнице! Црњански је обећао да ће то урадити, он се тек вратио у земљу и желео је да прихвати све предлоге, али од тога наравно није било ништа, идеја је била исувише надобудна – смеје се наша саговорница, спомињући неизбежно поређење са садашњим тренутком:

– Сада је Нолит купио Ветеринарски завод, који је претходно купила „Зекстра”. То су вам чудеса великог тумбања које доброћудно зовемо транзицијом. Знате оне драгоцене стихове Бранка Миљковића „Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој”? Одговор на то питање слушамо, ево, већ девет година. И, нисмо баш много очарани.

У разговору о временима прошлим и садашњим, Мирјана Стефановић наводи речи и нашег великог филмског редитеља Жике Павловића, за кога се не може рећи да је био љубитељ комунизма, а који је давно приметио како ћемо се Титовог времена сећати као Перикловог доба.

– Изгледа да све чешће имамо разлога да се са њим сложимо. Чини ми се да данашња власт, чији сам долазак и ја међу многима жељно ишчекивала, греши у свом односу према култури. Не ваља тај неолиберални став по којем, прво, треба оснажити привреду а просвета, наука, здравство и та „досадна” култура када дођу на ред... И, у поређењу са суседним земљама, ми из буџета за културу издвајамо упадљиво мање, што нам се мора осветити, ускоро. Не можете производити људе који гледају „Великог брата” или слушају само фолк музику, примећује Мирјана Стефановић, подсећајући на време у којем је постојала права државна телевизија, чија је улога била и просветитељска:

– Жалим, рецимо, за некадашњим сјајним филмским циклусима који су представљали значајне светске кинематографије и почињали уводним словом стручњака, што је био као некакав предговор за књигу. А не за овим лешевима у црним кесама из јефтине америчке Б продукције, што нам сада са екрана упадају у дневне собе. Као да се многи труде да заглупе народ.

Мирјана Стефановић каже да је сада за њу најстрашније урушавање оних суштинских ствари – образовања и културе. Да афера са крагујевачким професорима удара у саме темеље, у будућност народа, која је угрожена уколико се гради на непостојећем знању и купљеним дипломама.

Управо о томе говори још једна од прича из „Јабуке”, о томе колико је наша средина жељна нових и безначајних награда. Наша саговорница приповеда укратко:

– Моја „светска слава” почиње 1977, када ми из америчког Биографског института из Северне Каролине стиже писмо којим ме обавештавају како ће ме укључити у Осмо издање свога Међународног именика истакнутих лидера, а да на књигу могу да се претплатим за тричавих 200 долара. Ја ћутим. Што не спречава Институт да ми ускоро пошаље радосну вест како ће ми, због високих достигнућа, доделити титулу „Жена године у свету” исписану на финој хартији а каширану на дасци од финске брезе, за само 295 долара... Опет не одговарам. Исти Институт после неколико месеци одлучује да ме номинује за добитницу Миленијумске медаље части која ће се 2000. године доделити изабраним личностима диљем глобуса за изузетне резултате постигнуте у протеклих сто година! За праву сићу – 259 долара! А на крају ме позваше да постанем члан њиховог „Саветодавног одбора”, у знак захвалности послаће ми Уверење о постављењу, згодно за урамљивање. Нисам прихватила понуде Института, што многи у нашој средини јесу, и о чему су зорно и узнесено обавештавали наше медије.