Црна боја дана

Да ли је девиза „Само је лоша вест добра вест” део пословне филозофије савремених медија, само флоскула којом се покушава правдање њихове наопаке усмерености? Да ли се дневне информативне емисије отварају црном хроником из сензационалистичких побуда или из професионалне тежње да се објективно прикаже реалност?

Чини се да је у питању ово друго. Није, нажалост, никакво лажирање стварности кад прва трећина другог „Дневника” припадне информацијама о хапшењу чланова међународне (прецизно речено ексјугословенске) криминалне групе која је трговала дрогом, оружјем, аутомобилима, убијала и планирала атентате, о човеку који је батинама и буквално поломио ребра својој петогодишњој кћери, о београдском хирургу и професору универзитета који је примао мито...

Нема дана да се овом невеселом списку не придодају још и пљачка неке банке или поште, напад на продавачицу у киоску или на таксисту, школске туче уз ножеве, бејзбол палице и гвоздене шипке, ватрени обрачуни по кафићима и сплавовима... Лешеви као последица унутармафијашких обрачуна такође су постали опште место.

Има у тим дневним информативним прегледима и све чешћих извештаја о трговини женама, о сексуалном злостављању деце, о уценама и рекетирању. Па, као да све ово није довољно за потврду давне максиме да је „Човек човеку вук”, и пси, наводни човекови најбољи пријатељи, појављују се учестано као нападачи способни да га изуједају на смрт.

Песимисти ће у овоме видети застрашујуће знаке једног опасног и злог времена, лишеног основних моралних вредности, оптерећеног егзистенцијалном кризом, безнађем, суровим егоизмом, беспризорношћу. Оптимисти ће бити склони тумачењу да је дошао крај политичкој хипокризији у лажном улепшавање слике света, да је тиме отворен пут за делање ка промени стања, да државне службе показују почетне успехе у борби с криминалом, корупцијом, малолетничком делинквенцијом.

Кад погледа „Потеру”, редовну серију црне хронике на Телевизији Б92 (тренутно у репризној ретроспективи), могао би гледалац да се приклони и једнима и другима. Поражавајуће је, рецимо, колико је међу преступницима младих људи, двадесетогодишњака, лаких на ножу и пиштољу, немилосрдних колико према вршњацима толико и према старцима као жртвама. С друге стране, емисија говори о решеним случајевима, о ефикасности полиције и спретности истражних органа, те оставља утисак да постоји систем и да има силе која се таквом безумљу може супротставити.

Ипак, цео садржај „Потере” заправо је смештен у форму крими приче у атрактивним холивудским акционим филмовима, односно у документарним ТВ серијама о полицијским акцијама које подижу адреналин публике и не либе се сада толико популарних „форензичарских појединости”, односно снимака „који су врло узнемирујући”.

Може и тако. Али и овој и свим осталим телевизијама остаје обавеза да залазе иза појава, да истраже и осветле, ако је могуће, њихове узроке. Последице су очигледне, виде се на екрану свакодневно и не остављају сумњу у своју разорну моћ.