Севдалинка, босанска или мултикултурна

Прошле године је на Институту за славистику Хамбуршког универзитета одржан научни скуп (тачније: међународна конференција) посвећен јужнословенским књижевностима са темом: "Прикази љубави у босанској, хрватској и српској књижевности" (Darstellung der Liebe in bosnischer, kroatischer und serbischer Literatur. Von der Renaissance ins 21. Jahrhundert, издавач Петер Ланг). Позвани су били поред немачких и слависти из свих република бивше заједничке државе да својим тумачењима љубави у књижевности дају свој прилог за једну другачију слику западног Балкана у немачкој јавности. После петнаест година санкција и прекида сарадње са научним установама у Србији, био је ово гест добре воље и добронамерности, више усмерен ка томе како би се одржао континуитет размишљања о једном културном и језичком простору, који је некада био целина. Реферати са овог скупа су у овом Зборнику објављивани на матерњем језику слависта, тако да су у Немачкој намењени превасходно славистима и библиотекама.

Али, већ и због самог избора овако комплексне теме, човек не може да се отме утиску да је организатор мислио и размишљао заправо о "мржњи", у реалном и у свету књижевности, која је између балканских народа током свих ратова деведесетих цветала у најшаренијим бојама, а семе за ово необично "цвеће зла" пало је на плодно тле много раније.

Вероватно због тога се од присутних научних радника и уметника на овој конференцији свако, зависно одакле долази, посветио помном тумачењу и анализи љубави у делима са свог му датог "културног простора". Зборником је обухваћен огроман временски распон у проучавању мотива љубави у књижевности, од Шишка Менчетића до Горана Трибусона и В. Рудан у хрватској књижевности, односно од српске народне поезије до романа Владимира Арсенијевића и поезије Драгослава Дедовића у српској.

Из приложених реферата сазнајемо да је најактуелнији, дакле, најинтересантнији писац српског језика, чије дело не престаје да заокупља слависте, Борислав Станковић. Рикардо Николози тумачи "Нечисту крв" као тип "романа дегенерације" и пореди га у европском контексту са романом Е. Золе "Тереза Ракен". Олга Елермајер-Животић посветила се проучавању семантике и кодирања љубави у делу Боре Станковића. Роберт Ходел разматра љубавну проблематику као конфликт, "између два социјетета" паралелно у делима Лазаревића ("Швабица"), Станковића ("Нечиста крв"), Андрића ("Мара Милосница"), Крлеже ("Повратак Филипа Латиновића") и Ведране Рудан ("Ухо грло, нож").

Реферат Весне Цидилко, наше познате слависткиње и лекторке са берлинског универзитета, о тумачењу љубави и сексуалности у приповедачком делу Александра Тишме, засновано на структуралистичким разматрањима Ролана Барта и Октавија Паза о љубави и еротици, спада међу најинтересантније текстове овог зборника. Пре свега зато што она у тумачењу има у виду Тишмино целокупно стваралаштво, укључујући и његове Дневнике.

Рад познатог немачког слависте Манфреда Јенихена о српским и хрватским лирским текстовима о љубави и жени у првој трећини 20. века почиње анализом Ракићевих и Дучићевих песама, песама Д. Митриновића, бави се лириком Црњанског и раним песмама Десанке Максимовић и хрватских песника Јанка Полића Камова, Матоша, Крлеже Вјекослав Мајера, Крста Хегедушића и закључује да су текстови српских писаца модерне и авангарде с почетка 20. века потпуно другачији од хрватских аутора из тог раздобља, да се разликују по својој сложености и да уместо паралелности у развоју ових књижевности, по први пут можемо говорити о њиховој различитости.

Један од радова због којих ће се будући и садашњи читаоци враћати овом зборнику свакако је изузетна расправа Енвера Казаса о проблему тумачења љубави у севдалинки о "лијепој Мејри/Мари и Али-Паши". Казас у својој анализи мења више векова преовладавајући мушки дискурс разматрања овог проблема и полази у свом тумачењу са "женског стајалишта". Овај по себи револуционарни чин отвара му сасвим нове могућности у тумачењу нашег културног наслеђа. Полазећи од Вукове класификације усмене поезије на "женске", "мушке" и "пјесме на међи" Казас с правом примећује да фолклористима са јужнославенског говорног простора та подела никад није послужила као основа за истраживање посебности женског стајалишта, разлика у конституирању сполних и родних идентитета и женске културне идеологије у усменој традицији, а самим тим и укупном патријархалном културном систему. Он се такође одлучно супротставља новијим настојањима да се "севдалинка" представи као "кодно мјесто мушкоцентричне, патријархалне, политичко-идеолошке интерпретације националног (у овом случају: босанског) идентитета." Он с правом указује да је севдалинка "у самој својој творачкој природи" настала из процеса културног укрштања.