У дубини рудника сибирских

Најпре смо с одушевљењем, заносом и надом рушили ону Југославију, и ''трули капитализам''. Почетком деведесетих смо сатирали ''мрачни комунистички период'' и растурали Југославију по феудалном принципу, враћајући се у капитализам. Многи повероваше да ћемо самим повратком у капитализам одмах живети стандардом једне Швајцарске или Аустрије.

Да би се ушло у рајско насеље капитализма, требало је обезбедити разне улазнице. Једна од њих је и Енглески језик. У школама, под навалом родитеља, у општем заносу и одушевљењу због повратка у капитализам, све стране језике избацише преко ноћи из школа, уведоше само Енглески. Замало и Српски да избаце. Довољно је да изаберу Енглески као страни језик и срећна и светла будућност њиховој деци је сама по себи загарантована. Руски су шутирали ногама, као шугаво куче. Руски је крив за све наше економске и друге недаће.

Русија, Кина, несврстани, ха-ха-ха. Америка и Енглеска биће земља... наше среће.

После су нас бомбардовали на енглеском, и дали део наше земље ... онима, само да нам кажу да није добро што се толико одушевљавамо и заносимо.

Поништисмо све што је до јуче било, још једном крећемо од чистог листа, од прве странице. Историја почиње од најновије револуције.

Постао сам колатерална штета историјских промена, а да то нико није ни приметио.

И тако ти ја у зори трећег миленијума, после 25 година рад у школи, остадох без посла.

Понижења колико хоћеш. Нико не да посао. Да имам 25 година са моја два факултета (Руски и магистратура на Економском) би се можда нашао неки посао у продаји од врата до врата, али овако...

С неба паде конкуурс.Траже преводиоца који је спреман да пође у Сибир, у Азију, да прати наше грађевинарство. Тај сам.

Београдска грађевинска фирма, у време санкција регистрована у Бечу са представништвом у Москви. Одушевљен сам дочеком, мноштвом канцеларија, у свакој пуно инжењера, архитеката и свих других стручњака. Поред мене имају још два преводиоца. Само ври и сви се смеју. У хотелу им станују инжењери. Плате добре. Не зна се ни колико имају градилишта.

То је било у јануару.

У јулу смо крахирали ми у Сибиру.Упропастили смо сјајно започети посао. Још у фебруару је један од двојице власника фирме узео са нашег градилишта милион долара, а да је заборавио да обавести оног другог. Требало човеку, прави неку фабрику код Београда. Онда је онај други продао неком новом Русу своје акције и акције свог камарада за много милиона долара и отишао да се сунча у Шпанији, заборавивши да обавести оног првог. У међусобном надметању ко ће коме, заборавило се на велики започети посао. Почело је да шкрипи на све стране.

Кад се слонови туку унаоколо страда сва та сића. А сића је била око сто педесет радника из бивше Југосавије и ја с њима. До тада су радници били смештени у једно пристојно обшћежитије и редовно примали солидне плате. Сви инжењери и друго ''техничко особље'' је сатновало у приватним становима који су у Тјумењу били три пута јефтинији него у Москви.

Распад система, радници већ три месеца нису примили плату, из хотела хоће да их избаце јер није плаћено, у кухињи нестају залихе хране. Почеше да се сналазе и разилазе, да беже као мишеви са брода који тоне. На другим градилиштима су их једва дочекали. Добијеш готовог радника са папирима и плаћеном картом, притом и доброг мајстора, јер долазе из некада угледне и чувене фирме.

Директора градилишта један у бесу зграбио за гушу и он се следећег дана покупи и оде без поздрава. Мене поставише за капетана тог несрећног брода. Жртвоваше ме привремено, док прођу невоље. Остаде стотинак радника. Имамо зарађене две плате, али инвеститор, Рус, неће да их пусти, јер му браћа Срби нису вратили онај милион што су у фебруару позајмили.

Људи се очајни и изгубљени, не знају шта ће. Пара немају ни за карту до куће, немају шта да једу, немају где да спавају, не раде већ данима, штрајкују, чекају да им се исплате плате, а газде се суде по Бечу. Ником се не иде кући без пара.

Пошто ми паде у део да им и плате делим, окомише се и на мене. Један ми оштро припрети, помиње нека клања по Босни. Други ме обавештава да пиштољ у Тјумењу може да се купи за триста долара. И све тако неке лепе и симпатичне чарке. Неко је протурио вест да имамо те паре на рачуну, али је нећу из неког разлога да их поделим. Двојица Босанаца који су сами себе изабрали за вође на таласу општег незадовољства и по критеријуму снаге и заслуга у рату у Босни, (један је био тешко рањен својевремено, а други је лежао у затвору јер је ножем избоо некога), е они бануше у моју канцеларију и траже плате, иначе ће ме одмах заклати, и мене и шефа градилишта који се ту задесио. Од мене траже да телефонирам газди да им донесе заостале плате у року од три сата, иначе сам готов. Непријатно је кад ти неко тако изненада орочи живот на три сата. Да би појачао своје речи онај удари ногом у мој сто. Полетеше оне оловке, монитор, телефон и факс на све стране, а ја зачудо миран. Знам да им ништа нисам крив, знам да им ништа нисам дужан, а и не верујем у то клање.

Зовем газду да ме спаси, иако одлично знам да са те стране спаса нема. Наравно, не јавља се. У Бечу је. Суде се. Предлажем мојим нападачима да мало одложе то клање, да се увере да инвеститор није уплатио паре. Изведоше ме из канцеларије и као да ме одводе на стрељање, поведоше ме до инвеститора који је био одмах ту до градилишта. Идем кроз шпалир радника који у муку прате шта се ради. У ваздуху лебди несрећа.

Инвеститор продужи мој живот на неодређено време када им рече да паре није уплатио и да неће ни уплатити док му се не врати онај милион и не настави са градњом. Срећан што сам преживео склоних се у стан. Ту нас четворица на које је спала управа градилишта, у знак протеста, решисмо да неколико дана не идемо на посао.

Тек тада је међу радницима наступио очај. Трошили су задње паре, посуђивали једни од других. Жене телефонирају, деца пиште, сви траже паре, а очајници немају ни за карту, ни за стан, ни за јело. Један Босанац удари песницом свог цимера из чиста мира, учинило му се да се креће погрешном страном ходника. Ствари су биле веома близу неке несреће. Мало је фалило да неко некога убије, па да се умеша руска полиција и све нас позатвара или протера.

Послаше делегацију радника да ме моле да дођем на градилиште, оне атентаторе су изоловали и одбацили, одредиће петнаестак радника да ме чувају, само да дођем да заједнички нађемо неки излаз из тог безнађа. Једино ја то могу, кажу.

И кренем. Прво кад правника инвеститора са којим сам био у добрим односима, па после заједно код Главног. Причам, убеђујем, молим. Траже да наставим с послом, да то гарантујем.

Правим списак, од сто остаје сигурно само двадесет и пет. Газда се вратио из Беча, зове ме и каже, да дигнем руке од свега, нек се сналазе, затвори градилиште и дођи у Москву.

(/slika2)То ми је личило на бежање. Не долази у обзир. Како и с чим да се сналази онолико изгубљених и очајних људи, у туђем свету хиљадама километара далеко од куће. Кажем му, да могу да завршим започети објекат, још неких 11 хиљада квадрата завршне плоче над комплексом гаража и неке стубове, али да ми помогне да овима што су остали исплатимо заостале плате и да следеће буду редовне. Сложи се.

Гарантовах инвеститору, ставих главу на пањ. И пусти ми паре. Поделим је по две плате, набавим храну за кухињу, опремим једну конфорну бараку из Ивањице, по два у соби и пребацих оних тридесетак што су остали да ту станују. Преко ноћи добише сигуран и солидан смештај, добише два оброка у кухињи, градилиште им пред вратима, послаше доста новца кући и кренуше да раде ударнички.

Они други се разиђоше, неко кући, неко код познаника и земљака у Јекатеринбург, Москву, Сочи, Перм, Ростов на Дону, Вороњеж, Сургут... Већи број пређе у друге српске фирме у Тјумењу.

Живнусмо. Као с неба паде десетак тесара из Србије који нису знали где долазе. Треба ми још тридесетак Таџика. Видим једног млађег; отресит, снажан, паметан, вредан – сви га Таџици поштују. Позовем Мукумджона и питам га може ли одмах да набавити 30 Таџика, плата добра, посла ће бити за девет месеци. Може. Довео је пола села, све браћа и рођаци. Њему дадох добру плату, али да буде бригадир Таџика. Ја с њима нећу ништа да имам. За рад и њихову дисциплину ми он одговара.

Онога што је хтео да ме коље, вратио сам на посао. Дошао је да ми се извини. Каже, знате ли Ви директора, да тамо у Србији шесторо гладних уста чека ове моје паре, да се мени нешто деси, све би то помрло од глади у неким избегличким страћарицама.

Нисам прихватио извињење. Не волим наше крајности.

И кренусмо, моји Срби и моји Таџици. Ради се по десет сати, више пута и недељом. Као у мозаику, слажемо плочу до плоче. Не могу Руси да нас прате са допремом гвожђа и бетона. Чим завршимо неку плочу, а ми овцу на ражањ, мало пива и песму: ''Кућо моја кућо у долини, једном ћу ти доћи у години''. Ред песме, па ред туге. Опустише се људи, примају по две плате месечно, шаљу кући, пуни џепови пара, почеше да се праве важни и размећу, неки се сетише заборављених љубавница. И све крену добро и весело и ја сам следећих осам месеци био уважени господин директор градилишта, њихов спасилац, како су говорили, а они су били радници какви се само пожелети могу.

Кад смо се поздрављали и растајали, неки су плакали. Мукумджон такође. И ја са њима, онако кришом, али баш из душе. Као да је део мене остао у тој грађевини у далеком Сибиру.

Молио ме газда да још останем, обећа ми и што му не исках, али нека. Отишао сам у другу фирму. Наколико месеци потом то градилиште је затворено. Оно се и одржавало на речи коју сам дао инвеститору и на вери коју је он имао у дату реч.