Драме са људским ликом

Венеција, Лидо – Завршница фестивала коначно је донела неколико сасвим добрих филмова над којима се вреди замислити.

Немачко-француски, дебитантски филм „Жене без мушкараца”, иранске емигранткиње, сликарке и ангажоване концептуалне уметнице Ширин Несхат, свакако је један од њих. Поетска, визуелно изврсно стилизована и наративно издашна драма Несхатове, води гледаоце у Иран, у лето 1953. године, када су све наде ове земље за комплетну самосталност и независност, потонуле заједно са иностраном интервенцијом и потезима ЦИА. Кроз судбине четири пркосне жене, које се скривају у усамљеној кући са прелепом баштом где су коначно пронашле свој мир, независност и пријатељство, ауторка портретише и рефлектује кључне историјске моменте у периоду када је шах Реза Пахлави погнуо главу пред Британцима и Американцима, указујући уједно на узроке каснијег успеха исламске револуције, али и догађања у данашњем Ирану.

Да је којим случајем „Жене без мушкараца” снимљен у Ирану, сигурно је да не би прошао цензорску комисију. Јер, ово је први ирански филм у којем се виде нага женска тела и тело жене која је анорексична, говори о слободној вољи жене да напусти мужа, о проституцији. Ово је уједно другачија слика Ирана и другачија прича о овој земљи, од свих оних које смо у иранској кинематографији гледали последњих деценија.

Другачији поглед на историју, на историјску и бунтовну 1968. годину, нуди и сјајан италијански филм „Велики сан” славног италијанског глумца и редитеља Микелеа Плаћида, који дубоко дира гледаоце иако су филмове на ову тему гледали већ много пута. Сама филмска прича (као уосталом и главни мушки лик), инспирисана је аутобиографским искуствима самог Плаћида, који је у време студентских немира на Римском универзитету, заиста био полицајац убачен иза барикада међу студенте, који је сањао о томе да упише академију и постане глумац. Његов велики сан меша се са сновима генерације која је веровала да може да промени свет и учини га бољим. Некадашњи полицајац Микеле Плаћидо, данас са позамашном глумачком и редитељском каријером иза себе, ствара узбудљив и комплексан филм, са маестрално режираним сценама сукоба студената и полиције.

Добар утисак је пре неколико дана оставио и нови филм француске феминисткиње Клер Дени, један од четири француска филма у овогодишњој главној конкуренцији за награде. Њен „Бели материјал”, чија је радња смештена у неименовану државу Африке у којој бесни крвави грађански рат, солидна је драма о снази жене (тумачи је Изабел Ипер) да се бори за свој живот и опстанак плантаже кафе од чијих је прихода генерацијама живела њена породица француских бахатих колониста, коју разуларена и слободе жељна маса, сада презриво назива „белим материјалом”.

Знатно слабији утисак оставио је филм „36 погледа са врха Сен Луа” француског класика Жака Ривета, крута а сентиментална драма, која се догађа унутар једног провинцијског циркуса. Ни нови филм сензибилног француског позоришног и филмског редитеља Патриса Шероа није оправдао очекивања. Испоставило се да је његов филм „Прогањање” прилично калкулантска емоционална драма о несагласју љубавног пара, чију дисфункционалност појачава појава мушкарца, заљубљеног у мужа главне јунакиње.

До краја фестивала остају још да се виде египатски филм „Путник” Ахмеда Махера, у којем игра и легендарни Омар Шариф, италијански филм „Касни сати” Ђузепа Капотондија, „Soul Kitchen” Фатиха Акина, „Господин Нико” Јакоа ван Дормела и још један од Милерових „Филмова изненађења”...

-----------------------------------------------------

Позитивни ехо „Меденог месеца”

„Показавши за њега типичну вештину у причању паралелних прича, Паскаљевић нам је дао филм који не оставља равнодушним и који би свој медени месец требало да доживи у програму филмских фестивала”, пише Лесли Фелперин у својој критици за амерички часопис „Варајети”, док критичарка „Холивуд рипортера” Дебора Јанг назива Паскаљевића „мајстором дугог кадра, у којем једна емоција прати другу попут таласа”, истичући и „мајсторско причање приче у првој српско-албанској копродукцији”.

Ово су само неке од, иначе, веома добрих критичарских реакција на најновији филм Горана Паскаљевића „Медени месец” и његов наступ у програму „Дани аутора” на 66. Венецијанском фестивалу. У интервјуу за „Варајети”, најављеном на првој страни, Ник Холсворт указује на Паскаљевићеву „храброст да сними албанско-српску причу”, напомињући да Паскаљевићев филм носи снажну поруку о жељи оба народа да буду део европске породице. Лево оријентисани италијански лист „Манифесто”, на својим политичким страницама обезбедио је простор за велики интервју у којем наш редитељ, између осталог, говори и о проблемима емиграната у Европи. У уводу новинар констатује и да је међу бројним филмовима који имају и политичке аргументе, на овогодишњем венецијанском фестивалу „Медени месец” најуспешнији и најозбиљнији.

Све три пројекције Паскаљевићевог филма биле су испуњене до последњег места и испраћене аплаузима, а у Венецији се сазнаје да је „Медени месец”, осим у Француској и Шпанији, продат и за дистрибуцију у Швајцарској, Аустрији и Немачкој. После Венеције и Торонта, филм ће бити приказан и на фестивалима у Пусану, Ваљадолиду, Монпељеу, Сао Паулу, Мајамију, Абу Дабију, Анталији и Солуну, где ће нашем редитељу бити приређена ретроспектива и уручена награда „Златни Александар” за животно дело.