Бекство Сабињанке

Специјално за "Политику"
Фиренца, јануара – Коначна одлука још није донета али, по свему судећи, како је "здравље" статуе "Отмица Сабињанке" озбиљно нарушено, само је питање дана када ће се ово ремек-дело вајара Ђованија Болоње са фирентинског трга Сињорија "преселити" у музеј. Није неуобичајено да се чувене скулптуре које су у отвореном простору понекад замењују копијама да би избегле зубу времена, а да оригинали заврше у музеју. У Италији је такав случај са бронзаном коњаничком статуом Марка Аурелија (други век н. е.) која је 1990. године са римског трга Кампидољо, након рестаурације, премештена у музеј Нове палате (Palaco nuovo).

И симболи венецијанске слободе, коњи Светог Марка, похрањени су у музеј, док нас са пиједестала у лођи цркве Светог Марка посматрају четири копије. И оригинални рељефи "Рајских врата" Лоренца Гибертија на крстионици у Фиренци чувају се у музеју оближње катедрале, тако да недавна вест о могућем уклањању још једног оригиналног вредног уметничког дела из отвореног простора указује да и поред свих напора понекад није могуће победити време и атмосферске утицаје.

Ова неумитна појава јасно се уочава у Фиренци коју многи још увек називају градом музејом. Сада је већ очигледно да чувени фирентински трг (пјаца) Сињорија, права галерија на отвореном, која са палатом Векио представља срце политичког живота Фиренце још од 14. века, са својим статуама које одају почаст најважнијим догађајима из историје града, полако губи свој изворни сјај. Пјацу постепено напуштају оригинални фирентински симболи: Микеланђелов Давид је још 1873. премештен у галерију Академија, док је на трг постављена копија (друга копија се налази на тргу Микеланђело). Копија Донателовог хералдичког лава стоји испред палате Векио, а оригинал се налази у оближњем музеју Барђело.

Сада изгледа да и лођу Сињорија (познату као лођа Ланци), која од 14. века краси истоимени трг са статуама које евоцирају претежно римску епоху, почињу да напуштају њени вековни "становници". Тако се ових дана говори о томе да се и чувена, импозантна статуа Ђованија Болоње "Отмица Сабињанке" "спрема" да напусти Лођу коју улепшава од 1583. године.

Жан де Булоњ (Jean de Boulogne), фламански вајар (Douai, 1529), у Италију је дошао на усавршавање око 1555, да би у њој остао. Историја уметности га памти по италијанизованом имену Ђовани Болоња, односно Ђамболоња, и као једног од најславнијих вајара у Фиренци у последњој трећини 16. века (умро је у Фиренци, 1608). Када је прихваћен у фирентинским вајарским круговима маниристичке тенденције, извајао је "Отмицу Сабињанке", статуу високу четири метра, из једног мермерног блока.

Три лика, испреплетена у јединственом, снажном и драматичном покрету, причају о легенди која се везује за антички Рим и која каже да су оснивачи тог града, пустолови, покушавали да међу суседима Сабињанима пронађу себи жене. Како им то није полазило за руком, послужили су се преваром, позвали су Сабињане у Рим, на неко славље, а онда су их напали, и отели им жене. Тако су продужили, каже легенда, своју расу.

Ђамболоња је, префињено обликујући мермер, ипак постигао хитрину покрета. Ова сложена скулптура вијугавих линија одише динамизмом: као да смо и ми сведоци тог наглог, брзог дешавања, покушаја Сабињанке да се ослободи чврстог стиска Римљанина, док фигура на дну, очајнички подигавши руку, више личи на рођака отете жене него на отмичара.

Иако већ рестаурирана помоћу ласерске технике 2001. године, скулптура је поново у опасности. И поред наношења заштитних материја да би се зауставило пропадање проузроковано атмосферским утицајима, такозваним "киселим" кишама, поступак "спасавања Сабињанке" није дао очекиване резултате. Наиме, сви покушаји стручњака и истраживача, као и чланова комисије која је основана 2001. да би се сачувало Ђамболоњино дело, били су узалудни: и поред серије "заштитних огледа" како би се мермер сачувао од корозије, заштитни материјали који су коришћени са успехом код других статуа дали су негативан резултат код "Отмице Сабињанке".

Чланови комисије који су у почетку имали различита мишљења, сада сви, баш као и многи ликовни стручњаци, подржавају идеју о премештању овог ремек-дела са места где су му се сви дивили више од четири века.