Прометејска жртва

Mада свакодневни људски феномен, свест, још измиче научном сазнању (исходиште, суштина и садржај). Једино се психолози доста успешно баве појавним обликом и структуром (следбеници Фројда, Јунга и других), а тек одскора су почели и биолози, физичари, лекари и инжењери.

Френсис Крик, добитник Нобелове награде за откриће структуре ДНК, пре 15 година написао је провокативну књигу „Необична хипотеза: Научна потрага за душом”, у којој износи претпоставку да се свест формира у мрежи неурона нашега мозга. Са ове историјске дистанце може се рећи да је погодио мету, али не и сам центар. Много ближи средишту су Роџер Пенроуз, један од најпознатијих физичара данас, и Стјуарт Хамероф, познати анестезиолог и директор Центра за истраживање свести на Универзитету Аризона, изневши да се свест формира на нивоу молекула, у цитоскелетону (мрежа микротубула и осталих протеина) сваке ћелије, а не само неурона.

Иако многа питања остају отворена, за сада то је најбоље што нуде научници који изучавају свест.

Још је Мајкл Фарадеј говорио да „теорија води а експеримент одлучује”, што значи да све дотле док се овај задатак не нађе на радном столу инжењера не можемо бити сигурни да ћемо добити прави одговор. А прави долази тек онда када се направи машина која ће поседовати најелементарније форме и садржаје свести, комплементарне и компатибилне људској. Да ли се, уопште, назире могућност да инжењери у догледно време приступе решавању овог проблема?

Чекало се стотинама година да се појаве Крик, Пенроуз, Хамероф и остали да би се приступило другачијем изучавању свести (са аспекта биологије, физике, медицине) него што су то чинили психолози. Имајући у виду да у инжењерским круговима све више превладава сазнање да је „техника без медицине слепа, а медицина без технике немоћна”, указује се да ће велики део истраживања бити усмерен ка биомедицинском инжењерству које ће покушати да максимално допринесе дијагностици и терапији. Како је велики број обољења психосоматског карактера (више од 65 одсто), то ће инжењери из практичних разлога бити упућени да смишљају направе које ће омогућити дијагностику стања преко биофизичких параметара у посредној и непосредној вези с процесима који генеришу и мењају свест. А то ће отворити неслућене сазнајне могућности да се докуче механизми и стања свести.

Да би терапија била успешна, неће бити довољно, као до сада, да се класично (структура, енергија) делује и мења стање ствари, већ ће се ићи на суптилнија квантна (енергетско-информациона) дејства која ће поправљати конформациона и енергетско-информациона стања биомолекула, ћелија и ткива. Као што то обично бива, комбинација класичног и квантног приступа даће најбоље резултате, а то ће омогућити нанотехнологија.

Нанотехнологија је данас у стадијуму „каменог доба” и то је увек тако када је нешто револуционарно на самом почетку. Међутим, тек нас чекају изазови и изненађења. Присетимо се да сребро у облику наночестица може имати плаву, зелену и црвену боју (зависно од величине), да феромагнетици (гвожђе, кобалт и никл) у таквом виду губе своја магнетна својства. Оба феномена би донедавно могла бити само у свету мађионичара, а данас су технолошка реалност. Каква нас изненађења чекају у домену квантног и на нано нивоу, те не можемо ни претпоставити. Најбољи пример је ДНК (два нанометра у пречнику и око 1,5 метара дуга нит у сваком хромозому), квантно-класична молекуларна информациона машина, која изгради људски организам са свешћу као класично-квантни структурално-енергетско-информациони систем.   

Машинска свест, комплементарна и компатибилна с људском (ма шта она била), не само да је могућа него је и нужна. Уколико машинска свест не би била компементарна и компатибилна с људском, то би било погубно за људски род. Нашли бисмо се у истој неприлици у којој су били антички Грци када је врховно божанство Зевс хтео да их уништи. Преживели су, по легенди, захваљујући Прометеју који им је подарио ватру (отету од богова), због чега је касније за своју слободу „продао” Зевсу информацију „шта му је чинити” да би и даље остао врховни бог.

Али та информација није била обична, локална (класична), већ пробабилистичка, нелокална квантна, која постоји „од када је света и века”, а у њој је, судећи по свему до сада спознатом, колевка свести.