Путем слободе и спаса

Од нашег дописника
Возућа – Путем слободе и спаса, током прекјучерашњег и јучерашњег дана, ишло је око три стотине Возућана, из места у долини реке Криваје подно планине Озрен. На тридесетак километара дугом путу присетили су се пробоја обруча у јесен деведесет и пете када је на борце и српски народ кренуло  двадесет и три хиљаде војника Другог и Трећег корпуса Армије БиХ потпомогнутих муџахединима. Жртве се на планини Озрен броје стотинама убијених и уморених. О многима од њих ни до данас се ништа не зна.

– Пошто смо се, након дводневног пакла, домогли територије под контролом српске војске, извршили смо смотру јединице. Код цркве у Тумарама било је на постројавању само 650 од 1 127 бораца колико је пре пробоја бројила Четврта озренска бригада. Многи од њих су размењени мртви, или су се вратили живи, али тек после тумарања озренским беспућем. После најкрвавијег пробоја током протеклог рата у Босни, ни до данас не знамо ништа о судбини 194 наша борца – каже Зоран Благојевић, један од ратних команданата бригаде.

Планина Озрен је највећа гробница српског народа у протеклом рату, али и највећа тајна за Оперативни тим Републике Српске за тражење несталих.

– У завршним операцијама муслиманске војске и муџахедина током јесени деведесет и пете нестало је око четири стотине српских бораца и цивила из места под Озреном. Још увек се ништа не зна о судбини 159 несрећника пошто се масовне гробнице измештају како би се прикрили трагови злочина, пре свих муџахедина који су у Босну почели долазити већ прве ратне године – истиче Горан Крчмар из републичког Тима за тражење несталих.

На злочине почињене током и после офанзиве непријатељске војске, односно пробоја обруча на планини, упозорио је и Владо Петровић, ратник и учесник пробоја обруча.

– У порти цркве на Стогу под Озреном, ексхумирали смо, пре четири године, двадесет и једног српског борца. Седамнаесторица су били без главе. Само стотинак метара даље била је још једна гробница са тридесет и три скелетна остатка српских бораца. Из ње су посмртни остаци пребачени на друго место. А дислокација масовних гробница на Озрену је безброј. Не ради то појединац. То је стратегија бошњачке политике која жели прикрити злочине које су чинили посебно муџахедини – тврди Петровић.

За злочине на Озрену које су починили муџахедини, али и војници два муслиманска корпуса, до сада је одговарао само ратни командант Армије БиХ Расим Делић. Он је због злочина осуђен на само три године затвора.

Педесетак српских насеобина на подручју лукавачке, бановићке и општине Завидовићи, дакле оних под Озреном, више нема на географским картама. Све су сравњене са земљом и то после потписивања Дејтонског споразума. У те насеобине, углавном из безбедносних разлога, нико од њихових предратних становника се није вратио.

– Крећући се ,,путем слободе и спаса” обезбеђивало нас је стотинак полицајаца са псима, али и специјалаца МУП-а тузланског кантона. Инцидената није било, али провокација јесте. На многима од кућа поред којих смо пролазили биле су истакнуте ратне заставе муслиманских јединица, заставе СДА и слике Алије Изетбеговића... Како се, након свега што смо видели и доживели на путу спаса и слободе, може говорити о суживоту у Босни – пита се на крају Владо Петровић.