Бакља

„Утакмица је била одлична! После почетног ударца почели смо пијани да навијамо и палимо бакље, а онда смо се потукли са њиховимa и бежали од полиције”.

Овако је новопечени навијач локалног београдског фудбалског клуба усхићено препричао свој „деби” на трибинама.

На питањe који је резултат меча, хладнокрвно је одговорио: „Откуд знам, не пратим фудбал!”

Хулигани који су пре два дана направили „бакљаду” у аутобусу на линији 53 у Београду, претходно демолиравши возило, од те су феле „навијача”.

Хтели су да допру до симпатизера конкурентског клуба не осврћући се на остале путнике.

Цену препада у маниру друмских разбојника, наоружаних каменицама, мочугама и бакљама, платила је малолетна девојка која је зарадила опекотине.

Није, срећом, животно угрожена. Преживеће. Бојан Мајић није преживео. Сећате ли га се? Био је то двадесетосмогодишњи Вождовчанин који је кобног августовског дана 2005. године одлучио да оде у Заграђе код Сутомора да проведе годишњи одмор са девојком која га је тамо чекала.

Наумио је успут да сврати у Подгорицу и погледа меч између Вождовца и Зете из Голубоваца. Пут је трајао кратко, јер су навијачи Рада наоружани ножевима упали у воз у Батајници и окомили се на купе у ком су били навијачи Вождовца, међу њима и Мајић. Остатак приче се зна.

Држава, чини се, у сличним ситуацијама бурно реагује само кад је сама нападнута, као у случају Уроша Мишића. Запосео је насловне стране када је дивљајући бакљом – по наводима оптужнице – покушао да убије чувара реда. Насупрот томе, суђење осумњиченима за напад на Мајића са смртним исходом до данас се одлаже, кажу његови пријатељи.

Причајући у једној емисији о традиционалном ривалитету навијача Жеље и Сарајева, Неле Карајлић је својевремено рекао да је највећи „окршај” присталица ова два клуба избио једне зиме када су се пре почетка утакмице навијачи међусобно – грудвали.

За то време, био је то прворазредни скандал који је запосео новинске ступце. Држава у којој се тај инцидент догодио више не постоји, фудбалска лига у међувремену је срозана, па су монотоне стадионске борбе заменили окршаји „дванаестих играча” на улицама.

Уместо снежних лопти, севају ножеви и пиротехничка средства, потежу се пиштољи, остају тешке повреде, гине се у размирицама хулигана. Поједина београдска насеља ноћу више нису сигурна због навијача који се окупљају и случајне пролазнике запиткују: „Мали, за кога навијаш?” Шта год да кажеш, одговор је погрешан.

Било би неискрено рећи да поједини виновници навијачких сукоба нису раскринкани. Проблем је у томе што свако у Београду зна да су у Европи казне и за најмање изгреде драконске, али се овде увек нађе неки заштитник „дванаестог играча”.

Ако се тако настави, ако буде све више бакљоноша међу навијачима, на градским улицама биће све мање невино настрадалих Бојана.