Хулигани и политика

Најпре су фудбалери, па и поједини политичари, здушно убеђивали навијаче да не звижде „Марсељези” јер је то химна пријатељске земље. Неки су себи дозволили и да покажу разумевање за звиждање химни неких других земаља које су нам „непријатељске”, али није се довољно гласно чуло да звиждање некој химни уопште није добродошло.

Онда је дошла утакмица на којој се ипак здушно звиждало „Марсељези”. Пошто су се чули и снажни аплаузи, Французи нису напустили стадион, није било међународног скандала па су сви били задовољни. Укратко, насилници и простаци који деле најниже културне и друштвене вредности мало су попустили, а политичка и културна елита остала је нема. Нема иоле озбиљног покушаја да се поведе кампања како би се стотинама хиљада младих људи објаснило да дивљање и примитивизам ни у једном пристојном друштву нису добродошли.

Стиче се, заправо, утисак да смо полако почели да се таквим моделом понашања миримо као са друштвено прихватљивим, па и политички пожељним. Јер како другачије објаснити јавно декларисани став појединих припадника такозване интелектуалне елите да су навијачи, звиждећи „Марсељези”, показали шта мисле о политици коју Француска води према Србији.

Звиждање химни, чему су дакако кључни допринос дали припадници навијачких група који су и најгласнији на стадионима, тако је претворено у легитиман политички чин, такорећи патриотски пример за углед. Тако је, уосталом, било и са паљењем амбасада у Београду након признавања самопроглашене независности Косова и Метохије. Навијачке групе овакве поруке могу схватити само тако што ће учврстити уверење о себи као језгру одбране српства и Србије.

Заинтересованост за један други догађај, прошлонедељни безобзирни напад групе хулигана (опет навијача) на аутобус у Београду у коме је повређена једна мирна грађанка, политичара и медија трајала је мање од једног дана, тек да се виде снимци оштећеног аутобуса. Ни политичари, ни странке, ни колумнисти ни други припадници интелектуалне елите нису се упињали да покрену кампању како би показали да је реч о понашању коме се треба енергично супротставити.

Дакле, одговор на питање откуд толико насиља на стадионима, на улицама и у свакодневном животу прилично је једноставан – елитни делови друштва тим проблемом се не баве ни довољно ни озбиљно, а неки чак показују разумевање за момке фрустриране свеколиком мржњом и притисцима којима је Србија изложена.

Прескочивши звиждање химни, улична дивљања хулигана и сличне „активности”, политичари, па и државни органи здушно су се окренули предстојећој Паради поноса као потенцијално највећем извору опасности по колективну безбедност. Наравно, опасност опет прети од група спремних на употребу силе, али њих нико не „гађа”. На мети су организатори параде који самим тим чином стварају ризичну ситуацију. А требало би да буде обрнуто, да се друштво бори да се нико не плаши да ће добити батине ако ради било шта што је законито.