Huligani i politika

Najpre su fudbaleri, pa i pojedini političari, zdušno ubeđivali navijače da ne zvižde „Marseljezi” jer je to himna prijateljske zemlje. Neki su sebi dozvolili i da pokažu razumevanje za zviždanje himni nekih drugih zemalja koje su nam „neprijateljske”, ali nije se dovoljno glasno čulo da zviždanje nekoj himni uopšte nije dobrodošlo.

Onda je došla utakmica na kojoj se ipak zdušno zviždalo „Marseljezi”. Pošto su se čuli i snažni aplauzi, Francuzi nisu napustili stadion, nije bilo međunarodnog skandala pa su svi bili zadovoljni. Ukratko, nasilnici i prostaci koji dele najniže kulturne i društvene vrednosti malo su popustili, a politička i kulturna elita ostala je nema. Nema iole ozbiljnog pokušaja da se povede kampanja kako bi se stotinama hiljada mladih ljudi objasnilo da divljanje i primitivizam ni u jednom pristojnom društvu nisu dobrodošli.

Stiče se, zapravo, utisak da smo polako počeli da se takvim modelom ponašanja mirimo kao sa društveno prihvatljivim, pa i politički poželjnim. Jer kako drugačije objasniti javno deklarisani stav pojedinih pripadnika takozvane intelektualne elite da su navijači, zviždeći „Marseljezi”, pokazali šta misle o politici koju Francuska vodi prema Srbiji.

Zviždanje himni, čemu su dakako ključni doprinos dali pripadnici navijačkih grupa koji su i najglasniji na stadionima, tako je pretvoreno u legitiman politički čin, takoreći patriotski primer za ugled. Tako je, uostalom, bilo i sa paljenjem ambasada u Beogradu nakon priznavanja samoproglašene nezavisnosti Kosova i Metohije. Navijačke grupe ovakve poruke mogu shvatiti samo tako što će učvrstiti uverenje o sebi kao jezgru odbrane srpstva i Srbije.

Zainteresovanost za jedan drugi događaj, prošlonedeljni bezobzirni napad grupe huligana (opet navijača) na autobus u Beogradu u kome je povređena jedna mirna građanka, političara i medija trajala je manje od jednog dana, tek da se vide snimci oštećenog autobusa. Ni političari, ni stranke, ni kolumnisti ni drugi pripadnici intelektualne elite nisu se upinjali da pokrenu kampanju kako bi pokazali da je reč o ponašanju kome se treba energično suprotstaviti.

Dakle, odgovor na pitanje otkud toliko nasilja na stadionima, na ulicama i u svakodnevnom životu prilično je jednostavan – elitni delovi društva tim problemom se ne bave ni dovoljno ni ozbiljno, a neki čak pokazuju razumevanje za momke frustrirane svekolikom mržnjom i pritiscima kojima je Srbija izložena.

Preskočivši zviždanje himni, ulična divljanja huligana i slične „aktivnosti”, političari, pa i državni organi zdušno su se okrenuli predstojećoj Paradi ponosa kao potencijalno najvećem izvoru opasnosti po kolektivnu bezbednost. Naravno, opasnost opet preti od grupa spremnih na upotrebu sile, ali njih niko ne „gađa”. Na meti su organizatori parade koji samim tim činom stvaraju rizičnu situaciju. A trebalo bi da bude obrnuto, da se društvo bori da se niko ne plaši da će dobiti batine ako radi bilo šta što je zakonito.