Могу да водим Савез из Валенсије

На самом измаку 2007. генерација која је донела последња три одличја нашем репрезентативном рукомету – бронзе са Европског првенства у Шпанији 1996. и светских првенства у Египту 1999. и Француској 2001, отишла је у легенду. Драган Шкрбић, Недељко Јовановић, браћа Ненад и Предраг Перуничић, Игор Бутулија, Дејан Перић и остали – ставили су тачку на репрезентативну, већина њих и на играчку каријеру, у спектакуларној хуманитарној утакмици која је, макар на кратко, вратила наш посрнули рукомет у жижу спортске јавности.

Иако је од меча против селекције Европе, чије су боје браниле све саме легенде светског рукомета, прошло десет дана Драган Шкрбић (39) је и даље под јаким утиском свега што се 28. децембра одиграло у београдском храму спорта. Управо га је наш телефонски позив прекинуо у гледању снимка опроштајног меча. Друштво у Валенсији, између осталих, правио му је дугогодишњи пријатељ Шпанац Ернандо Фернандез, који је играо за екипу "Старог континента".

Иста слика као и пре 12 година

– После меча био сам у великој конфузији. Помешале су ми се емоције и ево тек сада почињем полако да сређујем мисли – каже Шкрбић, који је с породицом дочекао Нову годину у Србији. – За разлику од осталих код мене је набој био много већи. Поред тога што сам се опраштао од дреса с државним грбом био сам под додатним притиском јер је мој фонд "Драган Шкрбић 7+" био главни организатор овог спектакла. Ипак, како време одмиче утисци су све бољи.

А како и не би били. Многобројне похвале, стигле са разних страна, најбоља су потврда да је његов фонд, уз подршку Рукометног савеза Србије (РСС), Рукометног савеза Београда (РСБ), Министарства за спорт и омладину, Градског секретаријата за спорт, испунио сва очекивања, подаривши Београду врхунски рукометни догађај о којем ће се дуго причати.

Из небројено незаборавних момената који су се десили 28. децембра Шкрбић је издвојио тренутак када је са саиграчима напуштао хотел и кретао на последњи меч у каријери:

– Испред мене иде Александар Кнежевић, до мене Недељко Јовановић. Прилазимо аутобусу, а физиотерапеут Владимир Радуловић нам узима торбе и пакује их у пртљажник. Потпуно иста слика као и пре дванаест година када смо пошли ка "Пиониру" на меч против тадашњих светских првака Француза у квалификацијама за Европско првенство. Обузела ме сета јер сам се вратио у сада већ далеку прошлост и подсетио се наших, такорећи, првих корака у репрезентацији. Такође, ни завршетак овог ревијалног меча нећу никада да заборавим. Последњи судијски звиждук и званично је, за већину нас, означио крај једне блиставе етапу у животу. Много деце, која су се у том тренутку сјатила на паркет "Пионира", увеличало је тај моменат.

Играчка каријера је постала део прошлости најбољег светског рукометаша 2000. у избору Светске рукометне федерације. Од ствари које се тичу његове будућности за љубитеље рукомета у нашој земљи најзначајнија се односи на могућност да постане први човек српског рукомета. Подсећања ради, рукомет је ушао у изборну годину. Чека се усвајање новог статута после чега би требало да буду расписани избори, а Шкрбић ће, по свим најавама, бити кандидат РСБ-а за председника РСС-а.

– Прихватићу кандидатуру, али под једним условом – да имам потпуно одрешене руке у бирању сарадника. Само уз екипу људи које лично будем одабрао могу да гарантујем да ћу да остварим зацртане циљеве – каже Шкрбић који није желео да открије о којим именима је реч. – Будући да се не зна тачан датум избора излишно је да причам о решењима за нека места. Иначе, сматрам да уколико буде био формиран тим правих људи биће свеједно ко је председник, а ко нешто друго.

Готово немогуће је наћи прави разлог против избора Шкрбића за председника РСС-а. Можда би једина замерка, коју би на његов рачун могли да упуте могући противкандидати, била што живи у Валенсији. Он то не види као икакав проблем:

– Пошто је функција председника потпуно волонтерска сматрам да је сувишно постављати питање где ће он да живи. Чак и да је професионалац, технолошки напредак омогућава да, посредством Интернета и других начина комуникације, много тога можемо да пратимо и контролишемо и са Антарктика, а камоли из Шпаније из које се до Београда стиже за непуна два сата.

Горући проблеми рукомета

Иако је српски рукомет у последњих неколико година пао на ниске гране Шкрбић је оптимиста. Сматра да добром стратегијом, планом и програмом и крвавим радом има начина да се овај, некада трофејни, спорт врати на стазе успеха. Као један од горућих проблема навео је преран одлазак играча у иностранство:

– Морамо да нађемо начин да спречимо неформиране младе играче да, по сваку цену, напуштају земљу. Неретко одласком у иностранство престаје њихова могућност за надоградњу, а цех касније плаћају и они и наш рукомет. Најбоље знам шта значи бити странац у неком клубу. Нема стрпљења и од тебе се очекује да одмах испуниш оно за шта си плаћен. Будући да су нам везане руке због прописа о слободном тржишту, којег се држи и Европска рукометна федерација, једини начин је да талентованијим играчима обезбедимо у земљи пристојне услове, приближне оним које им нуде поједини инострани клубови. Пре свих клубови у окружењу где, углавном, прво одлазе. То можемо да спроведемо у дело на најједноставнији начин. Ако одређена стручна служба унутар Савеза процени да постоји опасност да ће неки наш талентован играч да стагнира одласком у неки инострани клуб, Савез му одмах понуди новчану дотацију и тако покуша да га стимулише да остане у земљи – истиче Шкрбић, и додаје – сматрам да Савез може и мора да нађе финансијска средства за ову намену. Поготово сада јер, за разлику од неког претходног времена, има велику помоћ државе која је чврсто стала уз спорт.

На питање прераног одласка младих играча надовезује се и друго, за Шкрбића, ништа мање значајно питање. Оно се односи на јачину лиге:

– Решењем првог проблема донекле бисмо почели да решавамо и проблем слабе лиге. Јачина националног шампионата најбоље показује и јачину спорта у целини. Свестан сам да не можемо да се меримо с најјачим светским лигама, али за мене је неприхватљиво да редом сви наши клубови завршавају европска клупска такмичења у раној фази, да немамо сталног учесника Лиге шампиона... Требало би да се поредимо макар с лигама у окружењу, које су тренутно знатно јаче од наше. Хрвати, Словенци и Босанци су направили два клуба европске класе који позитивно утичу на развој целокупног рукомета у њиховим земљама. Могли бисмо да применимо сличан рецепт. Када би Савез, али и држава, много више стимулисали првака државе и освајача Купа и тако им давали додатну потпору за борбе на међународној сцени, клубови би имали мотив више да се домогну домаћих трофеја, који су у последње време обезвређени. После извесног времена искристалисало би се који су клубови стручно, организационо и финансијски способни за високе домете, а самим тим они би се наметнули као носиоци клупског рукомета у земљи.

У струку мора да се више улаже

И када је реч о струци Шкрбић сматра да је и то област у којој мора штошта да се промени уколико желимо да кренемо напред:

– Годинама није довољно улагано у тренерски кадар. Познато је да без доброг стручног рада не можемо да кренемо напред. Није све у 3-2-1 и 6-0 одбрани. Не пратимо нове трендове у рукомету, а један од разлога је и то што наши тренери немају финансијских средстава за учешће на семинарима широм Европе. То мора да им се омогући. Систем лицинцирања тренера би требало да буде под строгом контролом. Мора тачно да се зна које критеријуме треба да испуњавају тренери који воде суперлигашке, прволигашке, српсколигаше екипе...

Шкрбић се осврнуо и на нови талас нашег рукомета. Сматра да је генерација рођена 1986, која је предвођена Шешумом, Ненадићем, Продановићем, Марковићем и другима постала европски кадетски првак 2004, а 2005. и светски шампион, кадра за велика дела:

– Гледао сам их неколико пута, а последњи пут 28. децембра у "Пиониру" против Словеније. Одушевили су ме. Дуго нисам видео на једном месту толико талентованих играча. Верујем да, ако буду били правилно вођени, могу да наставе тамо где смо ми стали 2001. када смо освојили "бронзу" на Светском првенству у Француској. Чак и да нас надмаше – рекао је на крају Шкрбић.