Само нула фали

Министарка финансија Диана Драгутиновић је готово устежући се, јер је то тобож тешко и изустити, саопштила да ће од Нове године 2010. из државне администрације с посла отићи око 14.000 чиновника. То су, како напомену, само прва сагледавања. Могуће је да тај број буде и нешто већи, али о том – потом.

Државу, на свим нивоима, од општина до Немањине 11, то ће поприлично коштати, због отпремнина које су чиновници сами себи прописали, али влада рачуна, поготово због обећања ММФ-у, на дугорочнију корист, све до 2013, до када треба да се заокружи некаква реформа целокупног јавног сектора. Једногодишња уштеда од отпуштања толиког броја запослених у јавном, државном сектору, процењује се на 10–12 милијарди динара. Много мање од онога што је влади потребно за рачун који треба да поднесе ММФ-у крајем октобра. Али, од нечега се мора почети.

Нигде, а понајмање код нас, отпуштање радника или чиновника није популарно. Пиште радници и синдикати, а партијама на власти топи се политички и изборни рејтинг. У свету су социјални фондови много јачи него код нас и већа могућност да прекобројни лакше и брже дођу до новог запослења. Код нас пријава на берзу рада доноси много мање, а до новог намештења долази се неупоредиво теже, поготово они који су прешли зенит свог радног века.

У чему је проблем, питаће неко.

У двоструком стандарду. Једном за раднике из реалног сектора, а с друге стране за запослене код државе. Док први одлазе готово ћутке, с много мањим принадлежностима, за друге се хвата залет и купује време као да је реч о чудотворцима а не извршиоцима послова просечних професионалних захтева којих је највише на берзама рада.

Ових првих, од почетка кризе, чије се деловање код нас озбиљније осетило поткрај минуле године, без посла је остало више од 140.000. Броју одлазеће армије административних радника, због којих се подиже поприлична политичка галама, јер су веома занимљив гласачки корпус, фали једна нула у односу на раднике из реалног сектора. Да невоља буде већа, како економисти тврде на основу рачунице изведене на основу раста индустријске производње у односу на 1990, данас је на списковима наших фабрика, од којих велики број месецима стоји, бар још 235.000 прекобројних радника. Транзиција прети да поједе још коју генерацију своје деце.

Шта је проблем?

Србија је остала без инвестиција. Улагања су током ове у односу на такође незавидну прошлу годину опала реално за још 23 одсто. И у свету нестају предузећа, људи губе посао, али тамо на „развалинама” рђавих ничу нове фирме с новим радним местима. По структури бруто домаћег производа, у коме 70 одсто доносе услуге, десетак процената аграр, а индустрија свега петину, ми смо већ високоразвијена земља, али са афричким процентом привидно и стварно незапослених.

Пуна су нам уста гринфилд и других инвестиција, али мало, готово ништа не чинимо да их и стварно довучемо на наше „ливаде”, али се зато фантастично трудимо да ММФ и све око њега убедимо како умемо дивно да прерасподелимо и потрошимо чак и оно што немамо. Наравно, на рачун будућности наше деце.