Samo nula fali

Ministarka finansija Diana Dragutinović je gotovo ustežući se, jer je to tobož teško i izustiti, saopštila da će od Nove godine 2010. iz državne administracije s posla otići oko 14.000 činovnika. To su, kako napomenu, samo prva sagledavanja. Moguće je da taj broj bude i nešto veći, ali o tom – potom.

Državu, na svim nivoima, od opština do Nemanjine 11, to će poprilično koštati, zbog otpremnina koje su činovnici sami sebi propisali, ali vlada računa, pogotovo zbog obećanja MMF-u, na dugoročniju korist, sve do 2013, do kada treba da se zaokruži nekakva reforma celokupnog javnog sektora. Jednogodišnja ušteda od otpuštanja tolikog broja zaposlenih u javnom, državnom sektoru, procenjuje se na 10–12 milijardi dinara. Mnogo manje od onoga što je vladi potrebno za račun koji treba da podnese MMF-u krajem oktobra. Ali, od nečega se mora početi.

Nigde, a ponajmanje kod nas, otpuštanje radnika ili činovnika nije popularno. Pište radnici i sindikati, a partijama na vlasti topi se politički i izborni rejting. U svetu su socijalni fondovi mnogo jači nego kod nas i veća mogućnost da prekobrojni lakše i brže dođu do novog zaposlenja. Kod nas prijava na berzu rada donosi mnogo manje, a do novog nameštenja dolazi se neuporedivo teže, pogotovo oni koji su prešli zenit svog radnog veka.

U čemu je problem, pitaće neko.

U dvostrukom standardu. Jednom za radnike iz realnog sektora, a s druge strane za zaposlene kod države. Dok prvi odlaze gotovo ćutke, s mnogo manjim prinadležnostima, za druge se hvata zalet i kupuje vreme kao da je reč o čudotvorcima a ne izvršiocima poslova prosečnih profesionalnih zahteva kojih je najviše na berzama rada.

Ovih prvih, od početka krize, čije se delovanje kod nas ozbiljnije osetilo potkraj minule godine, bez posla je ostalo više od 140.000. Broju odlazeće armije administrativnih radnika, zbog kojih se podiže poprilična politička galama, jer su veoma zanimljiv glasački korpus, fali jedna nula u odnosu na radnike iz realnog sektora. Da nevolja bude veća, kako ekonomisti tvrde na osnovu računice izvedene na osnovu rasta industrijske proizvodnje u odnosu na 1990, danas je na spiskovima naših fabrika, od kojih veliki broj mesecima stoji, bar još 235.000 prekobrojnih radnika. Tranzicija preti da pojede još koju generaciju svoje dece.

Šta je problem?

Srbija je ostala bez investicija. Ulaganja su tokom ove u odnosu na takođe nezavidnu prošlu godinu opala realno za još 23 odsto. I u svetu nestaju preduzeća, ljudi gube posao, ali tamo na „razvalinama” rđavih niču nove firme s novim radnim mestima. Po strukturi bruto domaćeg proizvoda, u kome 70 odsto donose usluge, desetak procenata agrar, a industrija svega petinu, mi smo već visokorazvijena zemlja, ali sa afričkim procentom prividno i stvarno nezaposlenih.

Puna su nam usta grinfild i drugih investicija, ali malo, gotovo ništa ne činimo da ih i stvarno dovučemo na naše „livade”, ali se zato fantastično trudimo da MMF i sve oko njega ubedimo kako umemo divno da preraspodelimo i potrošimo čak i ono što nemamo. Naravno, na račun budućnosti naše dece.