Сапутница Жан Пол Сартра

На данашњи дан навршава се стотину година од рођења Симон де Бовоар (9. јануар 1908 – 14. април 1986), француске књижевнице, филозофа, феминисткиње, ауторке позоришних комада и есеја, интелектуалне и животне сапутнице Жан Пол Сартра.
Симон де Бовоар кретала се у кругу Албера Камија и Мерло-Понтија, као и других врло утицајних личности 20. века, међу којима су били Жан Кокто, Жан Жене, Антонин Арто, Ричард Рајт, Фидел Кастро. У својој аутобиографији често је напомињала да је њено срце увек тежило стварању велике литературе, иако је њена страст према филозофији трајала читавог живота. Написала је романе егзистенцијалистичке тематике "Гошћа", "Крв других", "Сви су људи смртни" и "Мандарин", који описују људско постојање у апсурдном свету, личне и социјалне немире и политичке преокрете. Симон де Бовоар ауторка је и пет књига успомена ("Успомене лепо васпитане девојке", "Најбоље године", "Моћ ствари", "Свођење рачуна" и "Церемонија опроштаја"), које су преведене код нас, као и њена антрополошка дела "Други пол" и "Старост". Недавно је београдска издавачка кућа "Плави јахач" објавила њену књигу "Веома блага смрт", у којој је Симон описала смрт своје мајке.

Рођена је у имућној буржоаској породици у Паризу. Њен интелектуални одгој подстицао је отац Жорж, одмалена је пажљиво упућујући на одабрану литературу. Врло рано Симон је испољила тежњу ка образовању и личном усавршавању, одбацујући идеје о брачном животу и мајчинству. У приватној католичкој школи била је врло блиска са Елизабет Мабил, познатом по надимку Заза, а рана смрт ове њене пријатељице оставила је дубок утисак на Симон. Веровала је да је Заза умрла од сломљеног срца, усред свађе са породицом због уговореног брака. Зазина смрт утицала је на животни пут Симон де Бовоар и њену критику ригидности буржоаског става према женама. Определила се за левичарске идеје и атеизам. Од 1931. до 1941. године била је професор филозофије у Марсеју, Руану и Паризу, а од 1943. године посветила се књижевности.

На студијама филозофије Симон је чезнула да постане део Сартровог елитистичког круга, и он је 1929. године тражио "да јој буде представљен". У 21 години постала најмлађи професор филозофије у Француској, и у Сартру је први пут пронашла равноправног партнера. До његове смрти 1980. године остали су "суштински" љубавници, упркос обостраним споредним авантурама. Никада се нису венчали нити имали деце. Симон је сахрањена поред Сартра на гробљу Монпарнас у Паризу.

Суштина филозофског става Симон де Бовоар јесте у остваривању индивидуалне слободе и етичности. Сматрала је да се само филозофија која вреднује појединачну, слободну, егзистенцију и слободу избора може назвати етичном. Прихватила је Сартрове егзистенцијалистичке категорије из његовог дела "Биће и ништавило", као и идеје о Субјекту, Објекту, Јаству и Другом, и развила их у свом култном делу "Други пол". То је њен највећи допринос филозофији и егзистенцијалистичкој анализи положаја жене. "Други пол" је Француској објављен 1949. године, постављајући темеље феминизма и отворено проговарајући о женској сексуалности. Чувена је изјава Симон де Бовоар: "Женом се не рађа него се постаје".

Чим се појавило, ово контроверзно дело је дочекано с радозналошћу, али и добило оштре критичаре. Главна теза ове мултидисциплинарне студије јесте да се жене налазе у дугорочно подређеној позицији у односу на мушкарце, упркос томе што су могле да се образују и раде, и да је женско биће дефинисано као "другост" у односу на "сопство" мушкарца. Поред романа "Мандарин", Ватикан је "Други пол" ставио на листу забрањених књига.

Симон је страствено волела путовања. О Америци је писала као о земљи пуној обећања, у путопису "Америка из дана у дан", али критикујући при том робовање Американаца материјалној култури и свему што је ново. У Кину је путовала са Сартром, дајући занимљиво истраживање тензије између капитализма и комунизма, појединца и друштва, као и значења слободе у различитим друштвеним контекстима.

"Моја издашна доколица пружила ми је свет и у исто време спречила ме је да га у потпуности видим. Тако и Сунце, које се помаља кроз затворене жалузине током врелог поподнева, у мојој свести ствара блесак величанствености лета. Ако бих га погледала директно, његов продоран поглед би ме ослепео", говорила је Симон де Бовоар.