Срби и Кинези

Од 1977. године када је Титовом посетом Пекингу стављена тачка на кинеско-југословенски спор током „културне револуције” Кина ће све до данас остати непоколебљиви пријатељ „југословенског народа”. Крајем седамдесетих, Београд је помогао Пекингу да обнови везе са Источном Европом и несврстанима и успостави односе са тада моћним „еврокомунистима” и Кинези то неће заборавити. Осамдесетих су покушали да помогну Титовим наследницима, деведесетих су били једина велика сила која није подлегла искушењу да гласа за санкције Савета безбедности УН против Београда, а 1999. године није их поколебало чак ни бомбардовање њихове амбасаде у Београду и смрт кинеских дипломата. За то време овде су се смењивале разне владе и политике, али је постало правило да свака, па и актуелна власт у Београду почне са скепсом према Кини и заврши тражећи помоћ стрпљивих Кинеза. Свако отопљавање са Пекингом обично у Београду пробуди апетите који, пре или касније, пресахну пред чињеницом да на овом простору, једноставно, нема партнера за послове са најдинамичнијом светском привредом. И у томе нема ништа необично: на кинеском тржишту слично су прошле и много веће привреде од српске.

Стога сам одувек веровао да прави изазов за бројне политичаре који су се с ових простора отискивали пут Кине није био ни развој спектакуларних економских односа, ни стављање стварних и замишљених српских интереса под моћну кинеску заштиту него политичко умеће које је ову земљу, током само једне генерације, извело из хаоса „културне револуције” и учинило највећим добитником глобализације. Штавише, чини ми се да поређење Косова са Тибетом или Тајваном није једина сличност између Кине на заласку Мао Цедунгове ере и Србије данас. И једна и друга земља желеле су да изађу из мучне прошлости, ставе своју државу и привреду на ноге и пронађу место у глобализованом свету у коме нема ни милости нити друге шансе за губитнике. Свако на свој начин, то су знали и творци модерне Кине: Мао је Кинезима вратио државу и национални понос али су је у 21. век увели тек Џоу Енлај, Денг Сјаопинг и њихови наследници.

Када је 1978. године учврстио своју власт у Кини и повео је путем „четири модернизације” некадашњи радник „Реноа” и париски студент, Денг Сјаопинг, знао је да његова земља може да бира између политике и економије. Определио се за економију и, за разлику од Маоа, није се бринуо „да ли је мачка црна или бела све док лови мишеве”. Кажу да је после драме на Тjенанмену 1989. године сазвао кинеске руководиоце и лаконски им поручио: „Из ове собе можете изаћи на двоја врата. На првим пише политика, на другим економија. Изађете ли на прва, наћи ћете се поново у културној револуцији. Изађете ли на друга ући ћете у 21. век”. Искусни Кинез је знао и да успех његових реформи зависи, пре свега, од односа са једном земљом која је била потенцијално и највећи економски партнер и највећи политички противник његове земље. И као што Џоу Енлај и Мао Цедунг почетком седамдесетих нису оклевали да потпишу „Шангајски коминике” са Хенријем Кисинџером и Ричардом Никсоном, ни Денг није оклевао да се упусти у дијалог са тврдоглавим борцем за људска права Џимијем Картером и стекне његову подршку. Слично су се понашали и његови наследници: насмејани Ђијанг Цемин је освојио и најтврђе конзервативце на Капитол хилу, Ху Ђинтао је ове године на самиту Г-20 у Лондону спасавао амерички и светски капитализам од краха. И док су амерички неоконзервативци прижељкивали да после нестанка Совјетског Савеза НР Кина преузме улогу главног противника и спаринг-партнера Америке и западног света, у стварности се догодило обрнуто – Кина је постала главни поверилац САД, а долар и јуан постали су сијамски близанци. Стрпљење, шарм и упорност Денга и његових наследника успели су тамо где Маови борбени покличи нису: Кина је једна од ретких земаља које су успеле да промене америчку политику и њене стереотипе и од главног идеолошког противника начинила је главног привредног партнера. И управо у томе се, вероватно, крије тајна „кинеског чуда” које ову велику земљу, покорену и презрену на почетку 20. века, претвара у водећу силу 21. века.

Коштуница је с неверицом посматрао сјај шангајског Бунда, Тадић није могао да се отме утиску после вожње кинеско-немачким „маглевом”. Можда би трансфер тог искуства требало да буде главни циљ српских политичара који данас походе Кину надајући се да би стратешко партнерство са њом удахнуло нов живот српским реформама.

професор Факултета политичких наука