Држава на испиту

Полиција и држава су у праву када кажу да би уследила ескалација насиља са несагледивим последицама да је Парада поноса одржана у центру Београда. Заштита људских живота заиста мора да буде на првом месту у сваком друштву које је демократско или претендује да буде такво. Али овде није реч о томе него о чињеници да су радикалне и навијачке групе ојачале до мере да оне, а не Устав и права којa он гарантује, могу да диктирају који ће јавни скуп бити одржан, а који не.

Државни органи и политичари сигурно су искрени и одлучни када кажу да ће спречити свако насиље и да ће све учинити да заштите људска права. Али није реч о томе шта друштво и држава желе него шта заиста могу да учине. Држава би с пуним правом могла да каже да није устукнула пред голом силом којом прете добро организоване ултрадесничарске групе само у случају да је имала моћ да обезбеди одржавање легално заказаног јавног скупа.

На таласу узаврелих негативних емоција уследила су пребијања француских навијача, па чак и једно насумично пребијање Аустралијанца. Држава и друштво и ту су поражени, али порази, ма како били тешки, не значе и дефинитивно губљење рата.

Отуда је владајући блок на, можда, најтежем испиту откако је формиран. На обрачун са групама које се насилнички понашају државу додатно обавезује чињеница да су представници власти, од шефа државе до одговорних људи у полицији, јасно саопштили да ће зауставити насиље.

Преостаје, дакле, да се правнополицијски речно „идентификују починиоци и налогодавци” и да се „предузму одговарајуће мере”. Ово са починиоцима ће, очигледно, ићи, али искуство са откривањем налогодаваца и није баш сјајно. Претходна влада се није трудила да пронађе и казни чак ни оне који су непосредно учествовали у паљењу страних амбасада након признавања самопроглашене независности Косова и Метохије, а налогодавци уопште нису помињани.

Чињеница да садашње власти нису успеле да осигурају одржавање Параде поноса упућује на закључак да су се мало или никако бавиле активностима налогодаваца. Истина, тешко је замислити да државни органи, које порески обвезници финансирају да би бринули о безбедности, попут БИА, нису имали и немају податке о групама и људима који организују насиље, као и о онима који иза њих стоје, али није довољно само знати, потребно је и деловати.

Укратко, идеологија на којој је нарасла аждаја са којом се друштво сада суочава несметано се шири годинама и то не само по улицама него и по школама и факултетима. Друштво, заправо, има посла са спрегом навијачких и десничарских група и мафијашких кланова који траже политичку подршку десно оријентисаних партија. Силу којом располажу, по природи ствари, желе да наслоне на политичку моћ. Нема земље у свету коју је таква комбинација усрећила.