Ја и Изабел Ађани против папе

Специјално за „Политику” из Париза

Француски писац Жил Лероа представиће се београдској публици две године након што му је успех књиге „Алабама сонг” (објављен и на српском прошле године у „Паидеји”, у преводу…) отворио врата ка читаоцима широм света. Овај роман, у коме је Лероа ускочио у кожу Зелде Фицџералд, жене славног америчког књижевника, како би описао епоху у којој се рађала модерна америчка књижевност, преведен је на 28 језика и објављен у 30 земаља.

– Радујем се доласку у Београд, јер не познајем Србију – каже за „Политику” добитник највеће француске књижевне награде, „Гонкур”, који је управо завршио свој тринаести роман. – То ће бити прво путовање након три месеца, током којих сам писао нову књигу. Пре две недеље сам предао рукопис издавачу и књига ће се појавити у јануару. Посета Београду ће бити нека врста одмора.

Шта је предмет вашег интересовања у новој књизи?

Остао сам веран декору из романа „Алабама сонг” – америчком југу, али је радња потпуно другачија, смештена је у 2005. годину, у време док је на власти још био Џорџ Буш. То је прича о црнкињи која је сама у својој кући у тренутку налета урагана „Катрина”, што је повод да се осврне на свој живот. Роман говори о америчком друштву уочи доласка Барака Обаме на власт.

Жене имају посебно место у вашим романима...

Више ме привлачи да стварам женске него мушке ликове. И ова књига је испричана из женског угла као и претходна. Осећам се лагодно док стварам женске ликове, вероватно зато што су жене биле веома присутне у мом животу, више него мушкарци. Многи мушки чланови моје породице су погинули у рату. Нисам познавао деду, а мој отац је три године био у војној служби у време рата у Алжиру. Одрастао сам окружен женама. Фигура оца није, међутим, одсутна, јер сам му посветио две књиге. Понекад су они који су одсутни важнији од оних који су присутни. Али када размишљам о роману одмах помишљам на женске ликове.

Зашто је лична породична прошлост толико инспиративна вама и многим другим писцима?

Дуго, од 1992. до 2004. године, писао сам књиге о својој породици, у првом лицу, о свом детињству и адолесцентском добу. У овим аутобиографским романима ми је сметало што не говорим ништа о себи као одраслом човеку, па сам овај циклус симболично завршио књигом „Одрастање”.

Детињство приказујете као сурово доба, обележено патњама...

Моје детињство није било несрећно, али ни срећно. Био сам усамљен, због чега сам патио као дете. Временом сам се навикао на самоћу, па данас помало трагам за њом.

Тема хомосексуалности у вашим романима је обрађена без великих претензија?

То што сам хомосексуалац није ми представљало проблем у животу, био сам заокупљен много сложенијим питањима. Пошто то питање нисам драматизовао, заједница хомосексуалаца у Француској ме уопште не признаје. Нису ми опростили што од тога нисам направио драму, јер за мене то никада није била драма. У мојим романима о детињству и одрастању говорим о другим патњама.

Као што је патња због изневерене љубави...

Да, то је неисцрпна књижевна тема. Због љубавног разочарања сам пре неколико година одлучио да живим сам, попут пустињака, јер сам имао утисак да нисам створен да са неким делим живот.

Како су Сједињене Државе за вас постале велики извор инспирације?

Ту мој отац преузима власт над мојим животом. У неколико романа га називам младићем заљубљеним у Америку. Рођен је 1940. године и припадао је генерацији која је обожавала Џејмса Дина и Пола Њумена, која је живела у послератном америчком сну. У то време се говорило Америка, не Сједињене Америчке Државе. Прва веза са Америком постојала је, дакле, преко мог оца, а потом сам као младић открио америчку литературу која ме је снажно привукла. Више него сама територија Америке привлачила ме је њена литература.

У којој сте пронашли и инспирацију за ваш роман „Алабама сонг”, чији је главни лик Зелда Фицџералд, жена славног америчког писца...

Привукла ме је њена изузетна судбина, достојна лика у роману, тако окрутна и противречна, попут звезде падалице. Зелдин живот почиње као бајка, а завршава се трагично, у пламену психијатријске болнице. Кроз причу о њој желео сам да пишем и о тој епохи, о двадесетим и тридесетим годинама и рађању модерне америчке књижевности. То је период који много волим, о коме сам много сазнао из прича деде и бабе који су били отприлике иста генерација као Зелда и Скот, и живели у исто време у Паризу као и они. Из њихових прича сам имао утисак да је то био изузетан живот, другачији од данашњег. То је, без сумње, донекле тачно. Зато сам желео да пишем о том времену, како у Њујорку тако и у Паризу, јер је Париз веома присутан у овом роману, у коме се три четвртине радње одвија у Француској.

Зелда дели судбину са онима који живе у сенци великих уметника и славних личности...

Увек сам себи постављао питање шта осећају они који деле живот писца. Из мог сопственог искуства сам знао да то није лако. Та тема ме је веома заинтересовала, али нисам желео да пишем о сопственом животу, већ о животу неког другог пара. Код Зелде и Скота овај проблем живота у сенци славног супружника је нарочито присутан. Зелда је желела да постоји као уметник, и брзо се осећала осујећеном и спутаном у браку. Желео сам да поставим ово питање живота у пару, како задржати своју слободу, аутономију, свој мисаони свет, када одлучимо да се вежемо за некога. Необична, шизофрена страна мог романа је у томе што се у суштини не идентификујем са Зелдом. Када описујем Скота понављам оно што су људи са којима сам делио живот рекли о мени. Пишући роман посматрао сам себе као неку врсту објекта.

Ваш начин живота, у француској провинцији, далеко од монденских париских кругова, потпуно је супротан начину живота славног пара...

Након што сам добио Гонкурову награду, мој живот је почео помало да личи на живот мојих јунака, Зелде и Скота Фицџералд. Помислио сам да сам у роману описао начин живота којим сам почињем да живим. Не знам како је у Београду, али у Паризу има много оних који су толико задовољни собом да сами себе рекламирају. То ми је мрско, чини ми се да недостаје скромности. Не желим да радим било шта да бих се појавио на телевизији или на радију. Многе моје колеге су, међутим, зависне од тога.

У француској штампи често реагујете на актуелне теме, попут смрти Мајкла Џексона или папиног неслагања са употребом презерватива...

Пратим шта се догађа. Поводом смрти Мајкла Џексона написао сам мали текст у коме је реч о генерацији, не о склоности његовој музици. Нисам сигуран ни да имам неки његов ЦД код куће. Када је реч о петицији поводом папине изјаве то сам урадио са пуно убеђења. Мојој иницијативи су се придружили Франсоаз Баре Сенуси, добитник Нобелове награде за откриће ХИВ-а, и Мишел Казацкин, директор светског фонда за борбу против сиде, као и многе јавне личности, попут глумице Изабел Ађани. Петицију је потписало и много верника Католичке цркве. Понекад морате да се буните, чак и ако се резултати не виде одмах.

Да ли намеравате да потпишете и актуелну петицију против атака италијанског премијера Силвија Берлусконија на слободу медија, коју су већ потписали многи европски интелектуалци...

Држим се правила које је одавно формулисао филозоф Мишел Фуко, а то је да потписујем петиције само ако је угрожен људски живот. То знатно сужава њихов број, иначе бисмо провели живот потписујући их, што губи сваки смисао.

Наредних недеља биће објављено стотине нових романа у оквиру јесење књижевне сезоне. Да ли примећујете неке тенденције на књижевној сцени?

Већ годинама не видим неку посебну тенденцију. Нема више књижевних група, покрета, већ свако пише у свом углу. Дуго сам жалио за тим, јер сам као млад волео да размењујем искуства и идеје са другим писцима, али то већ дуго у Француској није случај. На сцени је индивидуализам, али имам утисак да је тако и у другим земљама, не видим неку књижевну школу у Великој Британији или САД.

Освајањем Гонкурове награде ушли сте у неку врсту француског књижевног Пантеона?

Да, то је необично, али је тако. Правило је да једном када добијете „Гонкура” не можете више да будете у конкуренцији, јер је то награда изнад свих других, тако да са те стране не морам да бринем јер се моје књиге више неће наћи у трци за неку награду, бар не у Француској.