Лисабонска неизвесност

Опстанак Ангеле Меркел у канцеларској фотељи појединце на Балкану навео је да се запитају да ли ће власт Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), у складу са њеном предизборном платформом за Европски парламент, значити и обустављање даљег ширења Европске уније, са изузетком Хрватске. Када се на то дода да је у оваквим ставовима Меркелову подржавао и француски председник Никола Саркози, многи већ сумњичаво врте главом као да већ „нема ништа” од чланства Србије у ЕУ.

Случајно или не, упорно се пренебрегава то да и Меркелова и Саркози увек истичу да неће пристати на пријем нових чланица само уколико се не спроведе реформа институција ЕУ, односно не усвоји Лисабонски споразум.

Парадокс је да би док Србија будно прати потезе велике „четворке” – Немачке, Француске, Велике Британије и Италије – њеном европском путу могле заправо највише да нашкоде потези малих чланица ЕУ. Ако се занемари актуелна холандска блокада, на продужавање пута ка ЕУ битно могу да утичу Ирци и Чеси.

Иако се очекује да ће због кризе Ирци већински гласати за ратификацију „Лисабона”, хладан туш стиже из Прага, где ће највероватније данас чешки сенатори одани председнику Вацлаву Клаусу поднети још једну тужбу Уставном суду, што ће ратификацију одложити за најмање три до шест месеци.

Та вест, коју је лидерима ЕУ на недавном самиту пренео чешки премијер Јан Фишер, разбеснела је импулсивног Саркозија. Он је упозорио Чехе на „последице” уколико дозволе одлагање ратификације до маја или јуна када ће на изборима у Великој Британији највероватније победити Конзервативна странка Дејвида Камерона. Лидер торијеваца је обећао да ће расписати референдум уколико „Лисабон” буде „жива ствар” кад он дође на власт, што ужасава Европљане имајући на уму јак евроскептицизам у Британији.

Проблем је и у томе што, уколико „Лисабон” пропадне, ЕУ нема „план Б”! Што значи да је у том случају могуће да Брисел привремено затвори своја врата како би преуредио своје двориште, како је иначе најављивао Елмар Брок, утицајни европосланик из ЦДУ.

Брок већ годинама упозорава да ће се ЕУ, без „Лисабона”, спонтано реформисати у два „круга” чланица, при чему би у првом била оне најбогатије и најутицајније државе – чиме би практично биле угрожене европске интеграције у садашњем облику. Ову идеју је недавно рехабилитовао и италијански премијер Силвио Берлускони оценивши да би чланице ЕУ требало да формирају „тврдо језгро” Европе за примену „Лисабона” – уколико га Ирци одбију.

Међутим, ваљало би и да мало скренемо поглед на себе и да се подсетимо само наших пропуштених шанси у реформама за које нису криве одлуке у Бриселу, Берлину или Паризу. Чак и ако дође до обуставе пријема, то Србији ништа не мења, јер фазе у интеграцијама које јој предстоје трајаће најмање пет година. Дакле, пред Србијом је дуг пут. Без обзира на то да ли су сада врата отшкринута.