Пијана правда

Пијани возач који је прегазио жену у инвалидским колицима, у Канади, осуђен је на доживотну робију. Пијани возач, педесеттрогодишњи Зоран Марјановић, пензионисани пуковник, који је прегазио осмогодишњег Вељка Станојевића, у Лесковцу, у земљи Србији, „кажњен” је са три и по године затвора. Уз добро владање и разне „олакшавајуће околности” вероватно неће ни толико одробијати. Слободно ће шетати градом и обилазити кафане као што је то чинио и 8. децембра, прошле године, када је са 2,12 промила алкохола у крви сео у аутомобил и при великој брзини ударио бициклисту Слободана Рајковића који је на задњем делу бицикла возио свог унука Вељка. Од силине ударца дечак је задобио смртоносне повреде од којих је после три дана преминуо у болници.

Нашим судијама, већ чувеним по ефикасности, требало је готово годину дана да би изрекли првостепену пресуду. Овај пут ту улогу је имао Окружни суд у Лесковцу и судија Зоран Петрушић. Овај судија је проценио да је Марјановићу, уз казну затвора, довољна и „васпитна мера” од једне године забране управљања моторним возилом.

Наше законодавство, иначе за изазивање тешке саобраћајне несреће са смртним исходом предвиђа казну од две до дванаест година затвора. Пошто су све чињенице око ове саобраћајне несреће биле неспорне и пошто су судски вештаци утврдили степен пијанства возача Марјановића, нејасно је којим се то критеријумима руководио Окружни суд у Лесковцу при изрицању овако благе казне и које је олакшавајуће околности узео у обзир судија Петрушић. Можда се руководио максимом да је „правда слепа” и да до њега није допрла чињеница да је један дечији живот угашен, да је унесрећена једна породица, а да виновник ове трагедије већ годину дана слободно шета Лесковцем и да ће и даље шетати. Можда је за олакшавајућу околност узео и превелики број промила алкохола у крви возача Марјановића, па је ово убиство прогласио убиством из нехата. Значи ли то да је возач био трезан да би му судија изрекао већу казну. Или је можда проценио да је и деда крив што је сачекао свог унука у школи, ставио га на бицикл и повезао кући.

После овакве „упозоравајуће” пресуде, грађанима Лесковца не преостаје ништа друго него да се склањају са улица и препусте их пијаним возачима јер је суд очигледно на њиховој страни. Да ли ће се поводом ове пресуде огласити тужилац и више судске инстанце остаје да се види. Јавност би, независно да ли ће ова пресуда бити потврђена, или можда поништена, морала да буде обавештена чиме се то руководио Окружни суд у Лесковцу при изрицању практично минималне казне за смрт дечака. Јер ако је доиста „правда слепа” нису ваљда слепи и они који поступају у њено име.