Pijana pravda

Pijani vozač koji je pregazio ženu u invalidskim kolicima, u Kanadi, osuđen je na doživotnu robiju. Pijani vozač, pedesettrogodišnji Zoran Marjanović, penzionisani pukovnik, koji je pregazio osmogodišnjeg Veljka Stanojevića, u Leskovcu, u zemlji Srbiji, „kažnjen” je sa tri i po godine zatvora. Uz dobro vladanje i razne „olakšavajuće okolnosti” verovatno neće ni toliko odrobijati. Slobodno će šetati gradom i obilaziti kafane kao što je to činio i 8. decembra, prošle godine, kada je sa 2,12 promila alkohola u krvi seo u automobil i pri velikoj brzini udario biciklistu Slobodana Rajkovića koji je na zadnjem delu bicikla vozio svog unuka Veljka. Od siline udarca dečak je zadobio smrtonosne povrede od kojih je posle tri dana preminuo u bolnici.

Našim sudijama, već čuvenim po efikasnosti, trebalo je gotovo godinu dana da bi izrekli prvostepenu presudu. Ovaj put tu ulogu je imao Okružni sud u Leskovcu i sudija Zoran Petrušić. Ovaj sudija je procenio da je Marjanoviću, uz kaznu zatvora, dovoljna i „vaspitna mera” od jedne godine zabrane upravljanja motornim vozilom.

Naše zakonodavstvo, inače za izazivanje teške saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom predviđa kaznu od dve do dvanaest godina zatvora. Pošto su sve činjenice oko ove saobraćajne nesreće bile nesporne i pošto su sudski veštaci utvrdili stepen pijanstva vozača Marjanovića, nejasno je kojim se to kriterijumima rukovodio Okružni sud u Leskovcu pri izricanju ovako blage kazne i koje je olakšavajuće okolnosti uzeo u obzir sudija Petrušić. Možda se rukovodio maksimom da je „pravda slepa” i da do njega nije doprla činjenica da je jedan dečiji život ugašen, da je unesrećena jedna porodica, a da vinovnik ove tragedije već godinu dana slobodno šeta Leskovcem i da će i dalje šetati. Možda je za olakšavajuću okolnost uzeo i preveliki broj promila alkohola u krvi vozača Marjanovića, pa je ovo ubistvo proglasio ubistvom iz nehata. Znači li to da je vozač bio trezan da bi mu sudija izrekao veću kaznu. Ili je možda procenio da je i deda kriv što je sačekao svog unuka u školi, stavio ga na bicikl i povezao kući.

Posle ovakve „upozoravajuće” presude, građanima Leskovca ne preostaje ništa drugo nego da se sklanjaju sa ulica i prepuste ih pijanim vozačima jer je sud očigledno na njihovoj strani. Da li će se povodom ove presude oglasiti tužilac i više sudske instance ostaje da se vidi. Javnost bi, nezavisno da li će ova presuda biti potvrđena, ili možda poništena, morala da bude obaveštena čime se to rukovodio Okružni sud u Leskovcu pri izricanju praktično minimalne kazne za smrt dečaka. Jer ako je doista „pravda slepa” nisu valjda slepi i oni koji postupaju u njeno ime.