Срби за земљу и свемир

Неколико узастопних бруталних напада на странце у Београду у забринутој јавности покренуло је и питања о томе како ће убудуће странци гледати на наш главни град, колико ће га посећивати као туристи, пословни људи, уметници на турнејама, гостујући професори, спортски навијачи...

И даље нам, срећом, несмањено радо и добровољно долазе „нашијенци” из белог света. Има међу њима оних времешних код којих се, по правилу, у познијим годинама појачава носталгија, уз жељу да нешто од свог знања и имања пренесу у завичај. Има и младих који гаје наду да ће дочекати тренутак за дефинитиван повратак кући јер ће се и ту стећи услови да се они размахну пуном снагом.

Студио Б је управо забележио посету два изузетна југо-Американца, два инжењера који су учествовали у стварању свемирске летелице „Аполо” и у припреми првог човековог лета на Месец. Да ствар буде занимљивија, од господе Милојка – Мајка Вучелића и Славољуба – Сема Вујића могло се сазнати да је у овај програм НАСЕ било укључено још неколико стручњака српског порекла.

Где све има Срба по свету, шта раде и шта мисле, годинама истрајно истражује и затим износи пред гледаоце РТС-а новинар и уредник Александар Влајковић. На самом почетку овог века покренуо је ауторски циклус „Срби у свету” и кроз готово три стотине полусатних емисија представио велики број по разним основама занимљивих, успешних и заслужних људи из српске дијаспоре.

У Влајковићевој галерији ликова има припадника политичке и економске емиграције, миграната вођених налозима срца, стваралачком радозналошћу, па и авантуристичким поривима, исељеника који се генерацијама држе на окупу у малим локалним заједницама. Али у његовом фокусу су првенствено личности које су професионалном афирмацијом стекле признати друштвени статус у земљама које су одабрале да у њима живе. То су руководиоци научних института и шефови клиника, „топ менаџери” мултинационалних компанија, изумитељи у информатичким технологијама, велетрговци, фабриканти, престижне архитекте, сликари на цени...

Крстарећи широм свих пет континената у потрази за Србима, Влајковић никад није пропустио да им, на крају њихове у основи аутобиографске приче, постави два важна питања. Прво је како у дијаспори сачувати национални и културни идентитет, а друго је шта би се од добрих светских искустава могло пренети у Србију да и њој боље крене.

Ма колико на први поглед различити, одговори на ова питања у суштини су исти. И мада је по свој прилици њихов смисао добро познат и надлежнима у власти, пре свега Министарству за дијаспору, није на одмет понављати их док се не примете промене.

Као што не би било на одмет имати више оваквих ТВ програма који стварају контакт између матице и дијаспоре. Ако се јачање те везе, што је општеполитички став, као државни пројект спроводи спорије него што је потребно, медијска комуникација је одлично средство за убрзање процеса. Сателитско допремање овдашњих ТВ програма Србима није довољна понуда. Имала би се чиме допунити. Оданде – наовамо.