Отопљавање за замрзавање

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 1. октобра – У једној изолованој вили из 18. века, недалеко од Женеве, данас је одржан дипломатски сусрет који је овдашњи догађај број један – преговори са Ираном око обуздавања његових нуклеарних амбиција.

Формално, преговарачки формат је „пет плус један” – пет сталних чланица Савета безбедности на једној, а Иран на другој страни, али су у дипломатском рингу у ствари била седморица против једнога. Разговоре је отворио, и на неки начин у њима посредовао, први дипломата Европске уније Хавијер Солана (и сам иначе нуклеарни експерт, има докторат из физике са Вирџинија универзитета), а учествује и представник Немачке.

Најкраће, на столу је „замрзавање за замрзавање”: да Иран заустави ширење свог нуклеарног програма, а да велике (западне) силе одустану од увођења нових санкција Техерану.

Ову сложену дипломатску игру води онај ко је највише заинтересован – Америка. Заступа је трећи по рангу човек Стејт департмента, државни секретар Вилијем Бернс, кога прате екипа експерата и чак три споксмена. Ово иначе није први пут да Бернс седи преко пута једног иранског преговарача – и овога пута то је Саид Џалили – али јесте први пут да Вашингтон са Техераном преговара „у пуном капацитету”.

Данас је направљен, како преносе овдашњи медији, још један пробој: Бернс и Џалили су се, у паузи после прве од две тросатне рунде, састали насамо, у настојањима да приближе преговарачке позиције, у моменту отпочињања скупа веома удаљене: Иран сматра да треба генерално разговарати о широком спектру тема, од Авганистана до улоге УН у светским пословима, док Америка жели да се посвети само једном – иранском нуклеарном програму.

Али и Американци су, баш као и Иранци, овде стигли са јавно изнетим уверењем да не може све да се расплете само за један дан (ови преговори се, безуспешно, уосталом воде још од 2003), те да предстоји један „веома тежак процес”.

Па ипак, данашњи преговори су отворени уз неке сигнале „отопљавања за замрзавање”. Ирански председник је јуче у Техерану изнео да би његова земља „била вољна” да обогаћени уранијум купује од других земаља, што је одговор на стари западни став по коме Иран може да настави свој цивилни нуклеарни програм, под условом да атомско гориво, које има двојну примену, не производи код куће.

Ахмадинежад је, уз то, изнео и жељу да се директно састане са Бараком Обамом (и другим светским лидерима) и разговара о безбедносним и економским питањима, укључујући и нуклеарна. То је било прво обраћање такве врсте једном америчком председнику од иранске Исламске револуције 1979.

Поменуо је и Женеву, поручивши да ће тамо њихови преговарачи прихватити „све позитивне предлоге”, како би одржали добре односе са другим земљама.

Са своје стране, Америка је узвратила тиме што је експресно дала визе шефу иранске дипломатије Манухеру Мотакију и његовој супрузи, да из Њујорка, са заседања Генералне скупштине, допутују у Вашингтон, формално да посете иранску „интересну секцију” при амбасади Пакистана, пошто две земље немају формалне дипломатске односе. У Стејт департменту ово је објашњено као „случајна подударност у корисном смеру”. Мотаки је тако постао први високи функционер из Техерана у посети Вашингтону (где је ипак разговарао са неименованим америчким функционерима) у последњих 30 година.

Прва рунда данашњих преговора у Швајцарској била је иначе посвећена потврђивању почетних позиција учесника, при чему су представници шест сила наговестили да Иран чекају „дарежљиви стимуланси” ако отвори своја нуклеарна постројења за инспектора Међународне атомске агенције (ИАЕА), што је један од непосредних америчких циљева.

Овдашње анализе преговарачких позиција су указивале да је иранска донекле ослабљена после открића тајног подземног комплекса у близини светог града Кома, који су покушали да „легализују” кад су сазнали да Запад зна њега, али је ИАЕА у среду оценила да је Техеран прекршио правила благовременог пријављивања нових постројења. Процењује се такође да је нарушен и унутрашњи и спољни ауторитет самог Ахмадинежада, после хаотичних избора у којима је проглашен победником.

Максимум, који је иначе овде очекиван од данашњих преговора, јесте да Иран „покаже спремност за озбиљне преговоре у року који се мери недељама”.

Милан Мишић