Сочно симулирање ексцесног

МЕДИЈСКА УМЕТНОСТ
Installation View је серија дигиталних фотографија Вељка Оњина, настала и излагана 2003. године у галерији Дома културе Студентски град у Београду. Сагласно општеприхваћеном термину из енглеског језика Installation View који означава приказ уметничког рада или групе радова у конкретним излагачким условима, ове фотографије изгледају као документација Оњинових скулптура, инсталација и перформанса реализованих у престижним међународним галеријама и музејима. Оњинови радови су његови оригинални 3Д објекти, фотографије изложби (на којима Оњин није стварно излагао) преузете су са интернета или скениране из каталога, а њиховим вештим и бешавним уклапањем добијене су нове, јединствене ситуације.

Оне се не могу јасно одредити као реалне због тога што представљају замишљене сцене које до њиховог настанка заправо нису постојале, али ни као виртуaлне пошто су те фотографије стварни и високо формализовани радови постојећег уметника, укључујући ту и његове дигиталне 3Д објекте које приказују. Интелигентним и парадоксалним разматрањем односа виртуaлно‑реално, идентитет овог пројекта се успоставља сопственим поништавањем истовремено указујући на две важне чињенице савременог уметничког деловања: да је праћење и познавање сцене нужно за опстанак на њој, те да квалитет документације може бити од већег значаја по каријеру него квалитет документованих радова (на шта је загребачки уметник Горан Трбуљак виспрено указивао својим радовима током седамдесетих година 20. века). Па ипак, Оњиново тематизовање уметничке прагматичности, која делује опсцено само ако се посматра изван света уметности у којем настаје, није ни програмски ни етички условљено. Сумње које прате покушај дистанцирања уметника према захтевима професије искоришћене су овде као природан контекст за енергичну манифестацију сировог, непатвореног уживања у ликовном обликовању.

Оњинови 3Д објекти и анимације спајају језу snuff траума са адолесцентском успаљеношћу и митовима о омнипотенцији оличеним у хиперегзистенцијалистичком дизајну стрипа и компјутерских игара. Претеће форме, манифестације и акције фриковски регресивних мутаната, ма колико ироничне, набијене су опором еротичношћу преступа која даје укус смисла већини људских поступака и која представља један од темељних изазова уметности. Али, то сочно и духовито симулирање ексцесног управо у галеријском простору који га аутоматски имунизује чинећи га друштвено прихватљивим, функционише и као критика културе и осуда наивности уметничких пракси које се кроз ексцес труде да кореспондирају са светом.

У продукцији својих бизарних сећања на будућност, Вељко Оњин постиже један другачији, знатно консеквентнији и релевантнији контакт са стварношћу. Креативном "злоупотребом" поступака и имиџа дигиталне инфраструктуре, чији глобални значај далеко превазилази онај традиционалних уметности, Оњин релативизује, трансформише и обогаћује стварност квалитетом виртуалности која настаје услојавањем новооткривених истина.