Када је снег постао плав, а сенка љубичаста

Од нашег дописника
Беч – Интересовање за импресионизам је толико велико да не постоји ниједна значајна светска галерија у којој нису понуђене изложбе које се баве овим значајним сликарским правцем. Прежваканост материје није, међутим, нешто што би могли да очекују и посетиоци бечке Албертине који, охрабрени најављеним, хрле на изложбу „Како је светлост доспела на платно”.

Обећање директора галерије др Клауса Шредера да ће се на феномен импресионизма бацити нова светлост показало се тачним – изложба је, поред неоспорног естетског квалитета, дидактичке природе и окреће се процесу стварања импресиониста: њиховој употреби боја и техника, изучавању перспективе и мотива, примењивању научних сазнања из области оптике на композиције, њиховој привржености сликању на отвореном простору, а пажња је посвећена и интересантним детаљима као што су избор идеалног рама за довршени рад, аутентичност потписа, обогаћивање колорита и адаптација сликарског прибора за сликање у природи.

Захваљујући фондацији швајцарског колекционара Жерара Корбуа, музеј Ралф-Рихарц из Келна поседује највећу колекцију импресионистичких радова ван Француске. Чак седамдесет пет дела из ове импресивне збирке налазе се на ретроспективи у Албертини, а позајмице су дошле и из амстердамског Музеја Ван Гога, Кантонског музеја лепих уметности из Лозане, лондонског архива Винздор & Њутон, париског Музе д‘Орсеја, мадридског музеја Тисен-Борнемиса, аустријске Националне библиотеке, прашке Националне галерије...

Да би се удаљили од једнообразне интерпретације импресионизма, организатори добар део изложбе граде на школском принципу питања и одговора: шта је једна импресија?, чиме су импресионисти сликали?, унутра или напољу?, спонтано или стратешки?, када се једна слика сматра довршеном? и како посматрамо слике данас? Прича се заокружује са две анализе – гледајући новим оком: кратка историја импресионизма и у потрази за искреношћу.

Сто двадесет пет ремек-дела импресионизма и педесет шест објеката у које, између осталих, спадају сликарски прибор, рамови за перспективу, реконструкције атељеа, аутентичне фотографије и лични предмети уметника, на узбудљив начин откривају посебност једног од најфасцинантнијих сликарских покрета свих времена.

Импресионисти нису били одушевљени својим називом који је у француском језику ондашњег времена био пејоративан као појам који је пре свега означавао први слој боје нанесен на платно или дрвену подлогу – такозвани грунд. Но, за употребу овог имена у смислу утиска, импресије – жарко су се залагали Шарл Бодлер и Емил Зола (у то доба такође активан као ликовни критичар), а потом и Жил Лафорж који је импресионисте описао као нико пре њега: „Импресиониста је модеран сликар невероватно осетљивог ока које се прилагођава природним феноменима... он то постиже заборављајући на слике које се већ вековима гомилају по музејима.”

Интензитет и наоко немогуће комбинације боја биле су разлог за одбојност уметничке јавности према радовима импресиониста. Укус публике се противио колориту сликара који су сенке обојили у зелене и плаве нијансе, и који су снегу, води и ливадама подарили ново живописно рухо. Импресионисти, супротно мишљењу својих савременика, нису, метафорички речено, поново измишљали точак, јер су се њихови експерименти базирали на научним открићима Исака Њутна, Томаса Јанга, Хермана фон Хелмхолца, Јохана Волфганга фон Гетеа и Мишела Ежена Шевреа. Поменутим научницима (и великом песнику) у Албертини је посвећен кутак у коме се могу видети илустрације из њихових радова, покоји оригинални рукопис и неколико оптичких експеримената.

Сваки од импресиониста је имао посебан однос према колориту, а мала анегдота је да је ван Гог уз себе стално носио коферче са клупчићима вуне за тестирање компатибилности боја. Овај интересантан експонат је такође изложен у Албертини, заједно са уметниковим рамом за процењивање перспективе, палетом и сликарским четкицама.

Чисту спонтаност импресиониста у сликању – њихово „хватање тренутка” – доводе у питање најновије анализе рендгеном, ултраљубичастим зрацима и микроскопом. Планирање неких од композиција је доказано код Манеа, Ван Гога, Тулуз Лотрека, Теа ван Риселбергеа, Пола Гогена, Сињака и Гистава Курбеа. У питању су, углавном, студије перспективе, а у неким случајевима и потпуни скице будућих композиција.

Изложба на којој се могу видети дела великана импресионизма и неоимпресионизма, између осталих – Камија Писароа, Алфреда Сислија, Пјера Огиста Реноара, Мери Касат, Пола Сезана, Берте Морисо, Едуара Манеа, Густава Кејбота, Фредерика Базила, Ежена Будена, Шарла Франсоа Добињија, Гистава Курбеа, Винсента ван Гога, Пола Гогена, Анрија Матиса, Анрија де Тулуз-Лотрека и Теа ван Риселбергеа – траје до десетог јануара 2010.

Марина Бауер