Лице и наличје портрета

Од нашег дописника

Кремс – Постоје портрети који вековима голицају нашу машту и такви који ће, без сумње, тек постати бесмртни. Када је 1911. са зида Лувра украдена Да Винчијева Мона Лиза, за њен нестанак су били сумњичени и неки од највећих сликара тог доба – Пабло Пикасо, Феликс Валотон и Кес ван Донген. Полиција је, баш као и део јавности, сматрала да не постоји нико ко не би пожелео да буде у друштву чувене даме мистериозног осмеха, те да би и угледни чланови друштва били спремни да за њу ризикују своју слободу.

Од 15. века у коме је настао овај чувени портрет, у свету сликарства се пуно тога променило. До тада је право на „вечност” припадало племићима, божанствима и свецима, најзаслужнијим ратницима и високим државницима, што је текло по наруџби. За свега неколико деценија, спектар портретисаних особа се нагло проширио, први пут приказујући и лица људи из, такорећи, мање привилегованог живота. Са технолошким и економским напретком, право на портрет осваја нови грађански слој угледних трговаца, банкара, занатлија, хуманиста и уметника који траже потврду својих заслуга у адекватном ликовном приказу стеченог статуса.

Портрет као један од најстаријих мотива у уметности тема је изложбе „Портрет кроз историју”, смештене у галерији Кунстхале у Кремсу. Ова опсежна студија – која броји 180 ремек-дела „старих и нових класика” попут Пола Сезана, Алексеја фон Јавленског, Пабла Пикаса, Едуара Вијара, Емила Нолдеа, Рембранта, Алберта Ђакометија, Френсиса Бејкона, Албрехта Дирера, Едварда Мунка, Оскара Кокошке и Густава Климта, али и величина новије уметности – од поп-арт иконе Ендија Ворхола, до Герхарда Рихтера, Џулијана Опија, Синди Шерман, Вали Експорт и Елке Криштуфек, показује промену уметничког става према сопственом и туђем лику.

Експонати потичу из 37 националних и интернационалних колекција и музеја и класификовани су према темама: праслика и пресликавање (дилема о сличности портрета и објекта), деконструкција и деформација, присутност и одсутност, радирање и прерушавање, инсценација и маскерада (мењање сопственог лика), звезде и хероји (у огледалу јавности), документација и инсценација и симулација и виртуелност.

Један од најзначајнијих представника италијанске ренесансе, архитекта и писац Леон Батиста Алберти 1435. развија теорију према којој се корени историје портрета налазе у миту о Нарцису, младићу који се заљубљује у свој одраз у води. Пет векова касније, фотографија преузима документарну улогу над ликовном презентацијом, вршећи притисак на дотада једини метод портретисања, не умањујући истинитост Албертијеве теорије. Потрајаће још неколико деценија до инвентивности модерне која дозвољава индивидуи да се изгуби у маси, а структурализам и експресионизам уводе потребу за тражењем нових решења у перцепцији слике и улоге индивидуе у модерном друштву.

Преиспитивање сексуалности и идентитета у виду отпора према класичним полним улогама у локалном миљеу добија на замаху шездесетих година прошлог века, избацујући на површину вековне табу-теме као што су хомосексуалност, феминизам, суочавање са сопственим агресијама и злочином, ментална обољења, прикривене сексуалне пориве и отворене бласфемичне сентименте. На пољу сликарства и фотографије долази до експлозије идеја и мотива, а границе укуса и неукуса почињу да бледе. Самоинсценација постаје битна у жанру уметничког портрета. Роберт Меплторп, Урс Лити, Јирген Клауке, Вали Експорт и Синди Шерман, а однедавно и британска уметница Сара Лукас, режирају себе у различитим улогама у серији фотографских аутопортрета који лебде између андрогених бића и изражено сексуалних индивидуа. У домену сликарства, Пабло Пикасо, Алберто Ђакомети, Рој Лихтенштајн и Френсис Бејкон, да поменемо само неке од њих, карикирају класичне телесне и карактерне одлике модела, постављајући нове задатке будућим генерацијама сликара.

Данашњи феномен папараца своје корене вуче из ере поп-арта у којој је комерцијални успех портрета филмских, музичких и модних звезда достигао своју артистичку кулминацију. Ворхолови Битлси и, пре свега, портрети Мајкла Џексона, Мика Џегера, Лиз Тејлор и Мерилин Монро, достигли су популарност једне Мона Лизе, иако на њима нема пуно од њеног мистичног вела недодирљивости. Бесмртна Ђоконда је претворена у шпилкарту на Дишановој композицији „Л.Х.О.О.Q, обријана” (1965) и у искарикирану фигуру на безименом колажу аустријске уметничке групе „Желитин” (2008).

Кунстхале излаже портрет „хеви метал звезде” Албрехта Дирера уметнице Доротее Голц – он је приказан као опак момак десне шаке завучене под леву мишку своје кожне јакне. Рухо је ново, али лице је веродостојна копија Диреровог аутопортрета из 1500.

Изложба у Кунстхалеу у Кремсу траје до краја октобра.