Буђење уснуле струке

Млади архитекта Драган Маринчић, власник пројектантског бироа "М+", добитник је престижне награде "Ранко Радовић" за успешно реализован Пословни објекат "Леви 9" у Новом Саду. Ауторски рукопис овог младог архитекте и његових сарадника Александре Маринчић и Андрее Тамаш карактеришу управо оне тезе које је заступао проф. Радовић, а то су – отвореност и радозналост према савременим токовима у архитектури и покушаји да се они имплементирају у средину у којој тренутно стварају. Драган Маринчић са својим тимом покушава да иновативним решењима постепено пробуди архитектонску свест како уснуле струке, тако и обичних грађана, и непретенциозно укаже на правце којима може кренути архитектура града и региона, при том пратећи европске токове.

На питање шта за њега значи ово угледно признање, Драган Маринчић за наш лист одговара:

– Поред значаја који имају личност и дело самог професора Радовића, награду која носи његово име основале су реномиране институције, а сам одбор и жири сачињавају најеминентнији стручњаци у области уметности и архитектуре. Ово признање је за нас велика част, али и потврда да смо у свом виђењу добре архитектуре на правом путу. Она је и подстрек за даљи рад и истрајавање у борби за афирмацију струке.

Награђени пословни објекат налази се на граници најстаријег градског језгра у Новом Саду, на локацији која представља завршетак једног урбаног блока. Према речима нашег саговорника, требало је дати одговор на проблем интерполације – грађења у наслеђеном урбаном ткиву, као и на будући развој околног простора.

– Савременим обликовањем и материјализацијом овог објекта желели смо да кажемо да средња решења, која су карактеристична за Нови Сад, углавном нису добра, и да свако време носи свој израз. Намера нам је била да овакав приступ буде иницијални гест у даљем обликовању оквира Трифковићевог трга, на којем се објекат налази и чије се уређење очекује ускоро, те да се самим тим укаже на могући правац стварања нових, квалитетних градских простора, објашњава Маринчић.

У образложењу жирија пише да Пословни објекат "Леви 9" ствара нови просторни идентитет и да успешно превазилази програмске лимите које носи један пословни објекат. Млади архитекта објашњава да сведена волуметрија и неки неочекивани материјали, ка што је дрвена облога, чине објекат већ самим изгледом "другачијим". С друге стране, направљен је покушај да се избегне херметичност класичних пословних објеката, те да се однос са окружењем омекша.

– Због тога је приземље потпуно транспарентно – као да је стаклом само ограђен део трга који се подвлачи под објекат и на тај начин повезује пешачке токове који се ту сустижу. Поред тога, на концепт обликовања утицао је и карактер фирме којој је зграда намењена и која се бави развојем софтвера – не само као реторика у којој дрвена кутија, која је главни волумен представља метафору кућишта, већ најпре због жеље да се оствари жива комуникација са околином кроз прозирну мембрану стаклене фасаде. Тако се иначе невидљив и неопипљив рад пролазницима разоткрива као на екрану, док су, с друге стране, запослени укључени у живот улице и трга, истиче Маринчић.

Наш саговорник сматра да је савремени радни простор увек представљао одговор на карактер пословања и систем рада, од строго хијерархијске организације којој одговара класичан канцеларијски радни простор, преко слободнијег пејзажног уређења. Међутим, савремени трендови и анализе указују на трећи, мешовити тип, такозвани "клупски" радни простор који одговара савременом начину рада и решава различите захтеве. Савремени радни простор, наставља Маринчић, захтева комфорна индивидуална радна места, али исто тако и разноврсне заједничке просторе где се запослени сусрећу, одмарају и размењују идеје.

Маринчићев поглед на данашњу архитектуру у нашој земљи изгледа овако:

– Чини ми се да је архитектури данас потребна "интензивна нега" после онога што се, на пољу грађења, дешавало деведесетих година, па и сада у транзицији. Резултат затворености, сиромаштва и инвеститорске (не)логике је велики број веома лоших и неквалитетних објеката који су обликовали читаве градске четврти – као што је то случај у Новом Саду. Ситуација се ипак мења, неки нови капитал се култивише и има слуха за савремена кретања у архитектури, а доказ за то је све већи број квалитетних архитектонских дела која се последњих година реализују.