Папуа Нова Гвинеја

Среда је. По устаљеној навици коју сам стекао још у Србији пијем црну кафу гледајући тв. За ту, „нашу“ кафу мој пријатељ Сем (право име му је Санте), иначе Италијан који од своје треће године живи у Аустралији, каже да је добра али да увек грешком попије и „онај густи црни муљ“ на дну шољице.

Пробао сам му објасним шта је соц али то је више личило на покушај аматера да своју филозофију подигне на виши ступањ професионалности док јој у корену слабашне нити не дају да се развије у младо стабло. На крају је једини сувисли одговор био “па немој испијати муљ“!

Али да се вратим на причу, ево већ пар дана размишљам о једном дирљивом, за мене интригантном догађају који се збио прошле суботе. Овде у Аустралији је сасвим нормално да радите и суботом и недељом (пре нешто више од годину дана мислио сам другачије), па сам тако прошле суботе, радећи у Западном Мелбурну, где је лоцирана моја компанија, и посматрајући у некој паузи једну авенију и мноштво возила на њој, приметио облак белог дима који је за собом остављао један ауто.

Убрзо потом зачух шкрипу кочница и видех ауто који се зауставља испод крошње једног дрвета. И? Као што сам и мислио, невоља. Вејн, који је стрручњак за аутомобиле ми предложи да одемо и погледамо шта се десило.

Вејн је по природи добар и сусретљив човек, али аустралијанци и иначе се у оваквим ситуацијама увек покажу као предусретљиви и вољни да помогну без размишљања. .

Када смо пришли видели смо да је у питању стари бели Тојотин џип који ме подсетио на серијал “Опстанак” који сам као клинац јако волео да гледам, због чека ми је и наставник биологије гледао кроз прсте. У том старом џипу седео је мушкарац са женом и четвири мале девојчице које су биле на задњем седишту. Вејн је слутио да је несрећнику вероватно „отишао“ мотор. Поправка би коштала малтене као нов ауто.

Гледајући мало у њега, мало у дечицу, упитах га одакле је. Рече да је из Папуа Нове Гвинеје и да је управо пошао на прославу 16. септембра који је иначе Дан независности његове земље од Аустралије. Понудио сам му помоћ око превоза, али ми се тај поносни човек само захвалио и нагласио да је одлучио да је сам пронађе.

И сада, гледајући ону малу дечицу, осебно једну малу цурицу округлог лица и лепих црних очију, видех те немирне погледе, видех нешто у њима, као да их је бурни ветар опет захватио, као да су таласи океана бивали све већи и већи са тенденцијом да поплаве ново засејану земљу. Како то да управо на дан њихове независности у обећаној земљи Аустралији од које су се пре тридесетак и више година ослободили, сада опет ископавају путеве избављења? Да ли је мали човек осуђен да се стално бори?

Подсетило ме је све то на судбину нашег народа, који је увек кроз историју тражио неки свој топлији крај бивствовања а неретко доживљавао да у сред лета осети сурову зиму пуцања камена и снежних отисака.

Тог дана ме је чекала забава код пријатеља из Крагујевца. На тој забави сам разговарао са једним господином о акцијама и берзама. Тог дана из мене није излазио осећај горчине, осећај понизности мале тамнопуте девојчице али ни осећај кристалне светлости из њених очију...Њени потомци ће сутра можда рећи “да, ми смо ипак допливали до златне обале, нашем мучењу дошао је крај“.

Са друге стране, присећам се речи мог школског друга Џорџа Сантјање који је говорио ”ко се не сећа прошлости осуђен је да је поново проживи.” Има нечега у тој прошлости, иако је мучна она је искрена и чиста.

А Папуа Нова Гвинеја је за мене некада била само решење у игри „занимљива географија“...
Живот исељеника, живот не-исељеника, живот у туђој, живот у својој земљи, јесте само - живот.

Или што би наш Нобеловац рекао “живот је несхватљиво чудо, које се непрестано троши и осипа али ипак траје”. Живот.