Хрватска и Косово

Хрватска ће 8. децембра учествовати у усменој расправи пред Међународним судом правде, где ће бранити право Косова на независност. Подршку независности те покрајине дала је и Словенија, али само у писаном поднеску. Неизбежно је да одлуку и једне и друге државе Београд посматра као неку врсту непријатељског чина будући да је одбрана суверенитета у међународно признатим границама један од основних постулата српске спољне политике.

Потези које су повукли Загреб и Љубљана свакако утичу на односе у региону, при чему нарочит значај има став Хрватске будући да односи између ње и Србијe имају кључни значај за стабилност западног Балкана. Одлучујући се за овакав корак Хрватска је сигурно пошла од сопственог интереса стављајући у први план „уклапање” политике коју води у основне смернице којих се држе Европска унија и САД.

Хрватска је већ чланица НАТО-а, а када је реч о прикључивању европским интеграцијама има много мање препрека и дилема него што их има Србија. За њу је, очигледно, у овом тренутку важније како ће на њену спољну политику гледати Брисел и Вашингтон него Београд и друге земље региона. Загреб при том полази од прагматичног мишљења да су самопроглашену независност Косова признале управо најзначајније европске земље, од чијег става битно зависе одлуке о проширењу „европске породице”.

Додатну горчину из перспективе Београда целој ствари даје чињеница да је доскоро у региону беснео крвави рат у коме су међу главним актерима били Срби и Хрвати, а самим тим Србија и Хрватска. Отворено манифестовање снажне подршке Косову у Србији ће се отуда тумачити као политички реваншизам и настојање да се ослабе позиције кључног такмаца у региону, а не као жеља да се односи стабилизују.

Радикално нарушавање односа са Хрватском неминовно би са собом повукло даље компликовање односа у региону и вероватно успорило европске интеграције будући да су стабилни односи са суседима један од услова за улазак у „европску породицу”.

Хрватска јесте повукла „непријатељски потез”, али он није у нескладу са европском политиком него са интересима Србије која настоји да уђе у ЕУ. Словенија је била нешто тактичнија задржавши се на писаном поднеску. То суштински не мења њен став у односу на Косово, али показује већи степен заинтересованости за добре односе са Србијом. Позиција Љубљане је, руку на срце, нешто другачија јер је Словенија већ у ЕУ, док се Хрватска тек бори за место у европској породици.

Загреб у борби за улазак у ЕУ показује спремност да без пардона „стане на главу” суседу како би се дохватио следећег степеника, што вероватно јесте прагматично, али не и похвално. Јер ниједна држава региона не може да буде „пресељена” на неко друго место, све остају ту, све имају легитимно право да се боре за сопствене интересе, али и обавезу да воде рачуна о интересима суседа.